BAJBARS

Od 11. do 13. veka, Bliski istok je bio pozornica raznih previranja i sukoba koji su počeli dolaskom krstaša i njihovim osvajanjem Jerusalima, 1099. godine. U 12. veku, Saladin (Salāḥ ad-Dīn) je povratio Jerusalim od krstaša i obezbedio sebi večnu slavu i herojsku titulu. Zatim je osnovao dinastiju Ajubida i počeo da dovodi u svoju vojsku veliki broj turskih i turkijskih vojnih robova, mameluka (mamlūk). Uglavnom su vodili poreklo od turkijskih naroda, severno od Crnog mora. Prolazili su vojnu obuku od detinjstva, pošto su jeftino prodavani na pijacama robova i postajali su lična straža ajubidskim vladarima. Nakon Saladinove smrti, 1193. godine, došlo je do sukoba oko trona između njegovog brata i njegovih sinova. Raskol u dinastiji je olakšao jačanje mamelučkog reda i, na kraju, njihov dolazak na vlast pod vođstvom sultana Bajbarsa.

Spomenik Bajbarsu

Bajbarsa je kao vojnika-roba kupio emir Rukn al-Dīn al-Bunduqdārī, a onda ga je od njega otkupio ajubidski sultan al-Malik al-Ṣālīḥ Nağm al-Dīn Ayyūb (vladao od 1240. do 1249). Tako je postao deo sultanove lične garde. Sultani su se smenjivali, ali Bajbars je ostajao na svom položaju i, svojim ugledom u vojsci i pobedama koje je izvojevao, krčio sebi put ka tronu.

Uskoro je došlo do pada Abasidskog halifata u naletu Mongola pod vođstvom Hulagu-kana. Bagdad je osvojen 1258. godine, a 1259. godine, Mongoli su upali na teritoriju Sirije. Nakon duge opsade, Alep je pao 1260. godine, a za njim i Damask. Mongoli su započeli osvajanja u Palestini, kada im se suprotstavila mamelučka vojska na čelu sa sultanom Al-Malikom al-Muẓaffarom Quṭuzom i Bajbrasom. Na Ajn Džalutu su 3. septembra 1260. godine Mongoli poraženi bez puno muke, jer je Hulagu morao da se vrati u Mongoliju zbog smrti Velikog kana. Vojska koja je ostala, brojila je nekoliko hiljada konjanika, a Mameluka je bilo oko 120 000. Nakon pobede kod Ajn Džaluta, Bajbars je ubio sultana i proglasio sebe naslednikom egipatskog trona.

Pošto je postao sultan, Bajbars je uzeo ime Al-Malik al-Ẓāhir Rukn al-Dīn Baybars ibn ‘Abd Allāh al-Ṣāliḥī al-Bunduqdārī. Njegovi biografi su se potrudili da opravdaju dva regicida (Al-Malik al-Muẓaffar Quṭuz i ranije Al-Malik al-Mu‘aẓẓam Tūrān-Shāh) i da dokažu da vodi poreklo od Muhameda i plemena Kurejš. Pobeda na Ajn Džalutu je pronašla svoju paralelu u Kuranu. Tvrdilo se da su se tu sukobili Ṭālūt, sa svojom malom vojskom, i Džālūt i ogromna armija nevernika, pa je time Bajbars ojačao sebe i u očima pobožnih podanika. Veliki broj biografa tvrdi da je postao dobar musliman. Njegov put u Meku, 1269. godine, detaljno je opisan. Takođe se borio protiv konzumiranja alkohola i hašiša, kao i protiv prostitucije. Nazivali su ga novim Aleksandrom Velikim i tumačilo se da je on poslednji car o kom govore eshatološka učenja.

Igrao je važnu ulogu u proterivanju krstaša sa teritorija koje su osvojili u Svetoj zemlji i sprečio dalje napredovanje Mongola. Koliko god se mišljenja istoričara sukobljavala kada je u pitanju Bajbars, svi moraju da se slože oko toga da on nije samo ostvario brojne vojne uspehe, već je izgradio snažno i stabilno carstvo. Mamelučka vlast se protezala do Nubije, Libije i Jermenije. Da bi sačuvao granice carstva, morao je često da se bori protiv raznih napadača sa istoka i zapada. Disciplina, red i visoki porezi, bili su neophodni. Ustanovio je dobro osmišljen administrativni sistem i obezbedio vojsci bolju obuku i opremu. Razrađeni sistem pošte je omogućio da neprijateljima bude skoro nemoguće da iznenada napadnu njegove trupe. Zahtevao je savršenu disciplinu i poslušnost. Nije se uzdržavao od odlaska u bitke i često se izlagao opasnosti u bitkama, predvodeći svoje trupe. Jasno je zašto su ga mnogi gledali kao heroja. Sa druge strane, vodio je politiku koja je bila puna intriga i prevara, kao i okrutnosti, koja je činila da deluje kao uzurpator moći.

Njegova ličnost je inspirisala mnoge pisce i istoričare. Zvanični biografi, među kojima je najpoznatiji Muḥyī al-Dīn ibn ‘Abd al-Ẓāhir, predstavili su Bajbarsa kao idealnog vladara. Drugi, koji su pisali u vreme vladavine Al-Nāṣira Muḥammeda, kao što su Šāfi‘ ibn ‘Alī, Baybars al-Manṣūrī i al-Nuwayrī, ističu njegova tiranska dela. Istoričari mamelučkog perioda, kao što su Al-Maqrīzī, al-‘Ayni i Ibn Taghrībirdī imaju objektivniji pristup i opisuju Bajbarsa kao velikog vladara koji je, naravno, imao i svoje mane. U popularnom epu Sīrat al-Ẓāhir Baybars, on je istinski heroj, kao i u narodnim pričama, legendama i pesmama.

Kao i njegova privatnost, Bajbarsova smrt je zavijena velom misterije. Navodno je umro od trovanja 1277. godine. Po nekima je želeo da otruje drugog čoveka, ali je greškom on ispio otrov, a po nekima je ubijen. Zbog nerazjašnjene smrti, legenda o sultanu je postala još zanimljivija i trajnija. On je često idealan heroj, sa svim vrlinama i manama, koji vlada pravedno. Često se prerušava i odlazi među svoje podanike, što je čest motiv u narodnim pričama.

Svakako, najpoznatije delo o legendarnom Bajbarsu je Sīrat al-Ẓāhir Baybars. Prvi put se pominje u 15. veku (Ibn Iyās), ali jako kratko, i ne znamo u kom je obliku ep postojao u tom trenutku. Najraniji rukopis koji je sačuvan, nalazi se u vatikanskoj kolekciji i potiče iz 16. veka. Sira, biografija, u početku je bila usmeni ep, pa je i tekst bio prilagođen usmenom prenošenju i lakšem pamćenju u obliku pesme. Prenosila se „od usta do usta“ i sigurno se svaki put menjala tokom izvođenja. Tekst je tek kasnije zapisan i većina sačuvanih rukopisa potiče iz 18. i 19. veka. Danas postoje štampane verzije koje se prodaju u knjižarama, uglavnom u arapskom svetu, ali njihov obim i jezik su znatno siromašniji od rukopisnih verzija.

Glavni junak Sire je „Mahmud“ Bajbars, legendarni muslimanski heroj koji se bori protiv opakih nevernika. Po epu, on je potomak ugledne muslimanske porodice. Umesto da ga opisuju kao roba u vojnim barakama, tvorci epa nam prepričavaju kako ga je usvojila bogata dama iz Damaska koja se zvala Fatima al-Akvašija i dala mu ime Bajbars, po svom preminulom sinu. Motiv se ponavlja, pošto ga usvajaju Al-Salih Ajub i Šadžar al-Dur proglasivši ga al-Salihovim naslednikom. Posebno isticanje motiva usvajanja ima veze sa činjenicom da vojni robovi nisu znali ko su im roditelji i odakle potiču. Usvajanjem on postaje „čovek iz dobre porodice“, što je jako važno u oslikavanju heroja. Kao i u stvarnosti, život heroja je okončan trovanjem, a otrovao ga je osnivač nove dinastije, Qalāwūn, lično.

Mada svi biografi i istoričari tvrde da je Bajbars bio umešan u ubistvo svog prethodnika Kutuza (Quṭuz), ep ga oslobađa optužbi. On i Kutuz se međusobno poštuju i vole, ali Kutuza neko ubija i pored tela se nalazi poruka koja optužuje Bajbarsa. Ispostaviće se da je za ubistvo i klevetu kriv Bajbarsov glavni neprijatelj Franak Džuvan i tako Bajbarsovo ime ostaje čisto.

Bajbars nije čudotvorac i često se nalazi u problematičnim situacijama u kojima mu je potrebna pomoć, nije svemoguć i nepobediv. Za čuda su zaduženi ismailiti, koji se pojavljuju i spasavaju Bajbarsa kada hrišćani pokušaju da ga ubiju. Pobožan je i striktno poštuje rituale koje religija propisuje, verovatno da bi se narod koji sluša herojski ep ponašao isto. Njegova odanost islamu se ogleda i u netrpeljivosti prema hrišćanima, koji su neprijatelji i zlikovci u priči.

Kao vođu i upravitelja halifata, istoričari i biografi se slažu da je Bajbars bio strog, da je donosio odluke koje niko nije smeo da preispituje i da je samo ulema smela da mu se suprotstavi u nekim pitanjima. Njegove strogosti skoro da uopšte nema u Siri. Kada je odlučio da uvede poreze u Damasku, narod se navodno usprotivio, pa Bajbars nije imao kuda. Verovatno je narod tu našao utehu za istinski visoke poreze koje je Damask plaćao u stvarnosti, pod opravdanjem da je preuzet od nevernika, pa da samim tim ta teritorija, po zakonu, podleže višim nametima. On je milosrdan vladar, skroman čovek i uvek je tu da pomogne svojim podanicima. I istorijski izvori potvrđuju da je bio darežljiv, mada je ta osobina posebno i preterano naglašena u epu. Bogatstvo mu u pričama nikada nije na prvom mestu, već njegova čast i pravičnost.
Bajbars često upada u ulične tuče i okršaje. Protivnici su po pravilu nepravedni, zli junaci, pa se na sudu dokazuje Bajbarsova pravičnost i on nikada ne odgovara za uzimanje pravde u svoje ruke. Ubistva u tučama su uvek opravdavana i na verskim sudovima. Međutim, njegov glavni neprijatelj, hrišćanski špijun Džuvan, pola epa provodi na dvoru maskiran u kadiju i pokušava da optuži Bajbarsa za nekoliko ubistava. Uprkos tome, Bajbars je izgradio svoju reputaciju na časti, pravednosti, mudrosti i hrabrosti, a zbog toga su mu i trupe bile odane i spremne da ga prate u bilo koju bitku. U stvarnom životu, mnogi nisu verovali u njegovu reč. Po jednoj priči, on je obećao majci da neće ubiti ajubidskog princa što, naravno, nije ispunio. Princ je pogubljen čim ga je majka uverila da nema razloga za brigu.

Pored svih dobrih osobina, mane junaka Sire su lakovernost i sumnjičavost u pogrešnim trenucima. Sklon je da poveruje potpunim strancima, što ga često uvlači u nevolje, ali je takođe sklon da ne veruje najbližim prijateljima. Ponekad je saosećajan i milostiv, a ponekad potpuno hladan. Kontradiktorno ponašanje je neretko deo junaka o kojima se usmeno pripoveda. Njihova ličnost zapravo predstavlja brojne ličnosti koje su različiti pripovedači spojili u jedan lik i jedan besmrtni život pun avantura i pouka.

U 15. veku, pisci su već bili vremenski distancirani od Bajbarsa i pisali su o njegovoj vladavini kao slavnom periodu jer su, verovatno, svoje vreme smatrali dekadentnim. Bajbars je nastavio da živi u delima svojih biografa i urezao se u sećanja judi kao heroj koji je pobedio unutrašnje i spoljašnje neprijatelje islama i uspostavio pravdu za sve. Tokom 19. veka, u doba evropske okupacije Egipta, ove uspomene na davnu slavu, postale su posebno popularne, pa je E. V. Lejn naveo da samo u Kairu postoji trinaest pripovedača i recitatora koji su specijalizovani isključivo za Sīrat al-Ẓāhir Baybars.

P.S. Ako ste zainteresovani i razumete arapski, možete pogledati seriju o Bajbarsu ovde.

Izvori:
Aigle, D., Legitimizing A Low-Born, Regicide Monarch: The Case Of The Mamluk Sultan Baybars And The Ilkhans In The Thirteenth Century.
Amitai, R., The Conquest of Arsūf by Baybars: Political and Military Aspects.
Dunn, J., Baybars al-Bunduqdari, The First Great Slave Ruler of Egypt.
Elbendary, A. A., The sultan, The Tyrant, and The Hero: Changing Medieval Perceptions of al-Ẓāhir Baybars’.
Lacinakova, M., The Characteristic Features of Sultan Baybars in the Arabic folk novel Sīrat al-Ẓāhir Baybars.

 

Svetlana Strugarević



Leave a Reply

Your e-mail address will not be published. Required fields are marked *