R.E. HAUARD „SEJAČI GROMA“ – DEO III

Ovo je treći, poslednji deo priče „Sejači groma“. Ukoliko ste propustili prvi deo, možete ga pročitati ovde, a drugi ovde. Uživajte!

ŠESTO POGLAVLJE

Kal je zatekao Valtera od Brijena u Ramli duboko zamišljenog u Beloj džamiji nad grobnicom Svetog Đorđa. Polusvestan od umora, Gel je ispričao sve u nekoliko jasnih, kratkih reči. Čak je i njih, teške poput olova, jedva prevalio preko beživotno pocrnelih usana. Skoro da se onesvestio kada su ga ljudi odveli u odaje i položili na krevet. Tu je prespavao ceo dan.

Probudio se u napuštenom gradu. Prestravljen narod Ramle je pokupio svoju imovinu i pobegao putem ka Jafi, uzvikujući da se kraj sveta primakao. Ali, Valter od Brijena je odjahao na sever. Ostavio je nekoliko vojnika da pomognu Kalu i otprate ga do Akre. Gel je jahao kroz prazne ulice kojima je odzvanjao bat kopita i osećao se poput duha u gradu mrtvih. Vratnice Zapadne kapije su se nemarno njihale, a koplje je ležalo na barjacima, kao da je straža pobacala oružje i pobegla u panici.

Kal je jahao kroz polja datula i šumarke smokve koji su se skrivali u senkama zidova. Kada je izašao na poljanu, ugledao je uspaničenu masu naroda koja se teturala pod težinom spakovanih dobara, jadajući se na umor i žeđ. Čim su izbeglice videle Kala, počele su da vrište kao da su se pred njima našle ubice. Odmahnuo je glavom i probio se kroz njih. Bilo mu je logično da Horezmijanci neće udariti na more, pa bi put mogao da ih navede i na Ramlu. Dok je jahao, osmotrio je horizont, ali nije video ni dim ni oblak prašine.

Skrenuo je sa puta za Jafu dok su mu se misli rojile, i krenuo ka severu. Priča se već prenosila od usta do usta, poput požara. Sela su bila napuštena, a narod se povlačio u gradove na obali i utvrđenja na brdima. Hrišćansko kraljevstvo se našlo saterano uz more dok se spremalo za napad sa istoka.

Kal je ujahao u Akru, gde su se oslabljene snage krstaškog kraljevstva već okupljale – vitezovi u verižnjačama i baroni sa svojim vukolikim vojskama. Sultan Ismail od Damaska je poslao izaslanike kako bi što pre sklopili savez. Predlog je bio brzo i lako prihvaćen. Vitezovi Svetog Jovana, iz svog velikog, sumornog Krak de Ševelijea i templari, u crvenim šlemovima i sa neurednim bradama, okupljali su se iz svih delova kraljevstva kao natmureni, tihi psi čuvari krstaških zemalja.

Preživeli su pristizali u Askalon i Jafu – jadan, izmoren narod koji je, goloruk, izbegao baklje i mač i podneo teret bekstva. Pričali su užasavajuće priče. Sedam hiljada hrišćana, uglavnom žena i dece, nestalo je u pustošenju Jerusalima. Sveti Grob je ostao crn od plamena, oltari u gradu su polupani, a hramovi su sagoreli u požaru. Muslimani su stradali sa hrišćanima. Patrijarh je bio među izbeglicama – od smrti su ga spasile hrabrost i odanost bezimenog vojnika iz okoline Rajne, koji je krio da je smrtno ranjen dok, na kraju, nije kazao: „Gle, vide se tornjevi Askalona, gospodaru. Pošto Vam više nisam potreban, prileći ću i zaspati, jer sam uistinu umoran.“ Preminuo je u prašini na putu.

Stigle su glasine i o hordi Horezmijanaca. Nisu se dugo zadržali u porušenom gradu, već su nastavili dalje kroz pustinju juga, ka Gazi, gde su, konačno, podigli šatore i smirili se. Naznake i nejasne vesti su pristizale sa juga, pa je Volter od Brijena poslao po Kala O’Donela.

„Dobri gospodaru“, rekao je baron, „moje uhode mi kažu da grupa Mameluka stiže iz Egipta. Cilj je jasan. Žele da osvoje gradove koje su Horezmijanci opustošili. Ali šta još? Postoje i naznake da će doći do saveza između Mameluka i nomada. Ako se to dogodi, možemo slobodno pre bitke da se ispovedimo, jer se živi nećemo vratiti.“

„Ljudi iz Damaska su kivni na Horezmijance, jer su oskrnavili sveta mesta, kako muslimanska tako i hriščanska, ali ovi Mameluci su turkijske krvi i ko će znati šta je Bajbarsu, njihovom vođi, na umu.“

„Gospodaru Kale, hoćeš li otići Bajbarsu i pregovarati sa njim? Rođenim očima si video šta se desilo Jerusalimu i možeš da mu kažeš istinu o tome kako su pagani oskrnavili Al-Aksu i Grob. Ipak je i on musliman. Barem bi mogao da saznaš da li planira da se udruži sa tim đavolima.“

„Sutra, kada nam se pridruži vojska iz Damaska, krenućemo na jug protiv neprijatelja, ali mogao bi i on da nas napadne. Pođi pre nas, kao izaslanik pod zastavom primirja, i povedi sa sobom koliko god želiš ljudi.“

„Daj mi zastavu“, rekao je Kal. „Jahaću sam.“

Izjahao je iz kampa pre zalaska sunca bez mača, na lakom, običnom konju, noseći zastavu u znak primirja. Od oružja je imao ratnu sekiru zakačenu o sedlo, za svaki slučaj, ako banditi ne budu poštovali zastavu dok bude jahao na jug kroz polunapuštene zemlje. Kretao se u pravom smeru zahvaljujući lutajućim arapskim pastirima koji su znali sve što se dešava pod nebeskim svodom. Pošto je prošao pored Askalona, saznao je da je Bajbars prešao Džifar i podigao kamp jugoistočno od Gaze. Blizina Horezmijanaca ga je učinila dodatno opreznim, pa je skrenuo što dalje na istok, kako bi izbegao pagansku izvidnicu, u slučaju da ispituju teren. Nije verovao da će mu simobli primirja biti korisni sa varvarima.

U usnulom sumraku je ujahao u egipatski kamp koji je bio smešten oko bunara, tek kilometar i po od Gaze. Postajao je sve sumnjičaviji dok je posmatrao njihovo oružje, brojnost i disciplinu. Sjahao je, pokazujući zastavu mira i prazno mesto na kaišu gde je inače visio mač.

Divlji Mameluci, u svojim srebrnim verižnjačama i sa čapljinim perjem na šlemovima, okupljali su se oko njega ćutke, kao da su planirali da oprobaju svoje zakrivljene sablje na njegovom mesu, ali su ga ipak ispratili do prostranog, svilenog paviljona usred kampa.

Crni robovi sa sabljama širokog sečiva su bili raspoređeni oko ulaza, a iznutra je snažan, neobično poznat glas, grmeo u pesmi.

„Ovo je šator emira, čuvenog pantera Bajbarsa, neverniče“, zarežao je bradati Turčin.

Kal je odgovorio nadmeno, kao da je sedeo na tronu okružen svojim podanicima: „Vodi me svom gospodaru, pseto, i najavi me uz dužno poštovanje.“

Grdosija u punoj stražarskoj opremi tiho spusti pogled i, uz jedva čujan pozdrav, pođe da izvrši naređenje. Kal je ušetao u svileni šator i čuo kako vojnik uzvikuje: „Gospodar Kizil Malik, izaslanik barona od Palestine!“

U velikom paviljonu je gorela samo jedna ogromna sveća na lakiranom stolu i rasipala svoju zlatnu svetlost; poglavari Egipta su se izležavali na svilenim jastucima, gosteći se zabranjenim vinom. Prizorom je dominirala visoka, krupna figura u raskošnim, istočnjačkim, svilenim pantalonama, satenskom prsluku i širokom opasaču od zlatnih niti. To je, bez sumnje, bio Bajbars, svirepo čudovište sa juga. Kal je zadržao dah – pramenovi crvene kose… Koščato, tamno lice… Te goruće plave oči…

„Dobro došao, lorde Neverniče“, zagrmeo je Bajbars. „Kakve nam vesti donosiš?“

„Ti si bio putnik Harun“, progovorio je Kal polako, „a u Jerusalimu si bio vojnik Akbar.“

Bajbars se zatresao od smeha.

„Alaha mi!“, zagrmeo je. „Ostao mi je ožiljak na glavi, kao uspomena na onu noć u Damijeti! Boga mi, dobro si me udario.“

„Dobar si glumac“, rekao je Kal. „ali čemu ta prerušavanja i obmane?“

„Pa“, počeo je Bajbars, „ne verujem nijednoj uhodi, sem sebi. To je jedan razlog. Drugi je to što mi takvi trenuci čine život vrednim življenja. Nisam te lagao one noći u Damijeti kada sam ti rekao da slavim beg od Bajbarsa. Alaha mi, sva dešavanja na ovom svetu su teret na Bajbarsovim plećima, ali putnik Harun je ludi veseljak, buntovnik otvorenog uma i lutalica. Igram uloge da bih pobegao od sebe. Trudim se da se istinski uživim u lik koji izaberem. Sedi da pijemo!“

Kal je odmahnuo glavom. Svi njegovi dobroosmišljeni diplomatski planovi su pali u vodu. Odlučio je da ne okoliša i da odmah pređe na stvar.

„Moram da te pitam nešto i onda je moj zadatak gotov, Bajbarse“, rekao je. „Došao sam da otkrijem da li planiraš da se udružiš sa paganima koji su oskrnavili Grob i Al-Aksu.“

Bajbars je pio i razmišljao, mada je Kal znao da je Tatar odavno doneo odluku.

„Al-Kuds će biti moj“, rekao je lenjo. „Očistiću džamije. Tako mi Alaha, Horezmijanci će to uraditi za mene na najpobožniji način. Biće od njih dobri muslimani. I krilati ratnici. Sa njima ću da sejem gromove. Ko će da žanje oluju?“

„Ali borio si se protiv njih u Jerusalimu“, podsetio ga je Kal, ogorčeno.

„Da“, priznao je iskreno emir. „Da nisam, prerezali bi mi grlo kao bilo kom Franku. Nisam mogao da kažem: ‘Stanite psi, ja sam Bajbars!’“

Kal je pognuo svoju lavlju glavu znajući da nema svrhe da se raspravlja.

„Onda je moj zadatak gotov. Zahtevam da budem bezbedno sproveden iz tvog kampa.“

Bajbars je odmahnuo glavom cereći se. „Ne, maliče, žedan si i umoran. Ostani ovde kao moj gost.“

Kalova ruka je odsutno krenula ka praznim koricama. Bajbars se osmehivao, ali su oči mu svetlucale između polusklopljenih kapaka dok su robovi oko njega potezali svoje sablje.

„Zarobićeš me, iako sam izaslanik?“

„Došao si bez poziva“, osmehivao se Bajbas. „Ja pregovore nisam tražio. Di Zaro!“

Visoki, suvonjavi Venecijanac u crnom somotu je istupio.

„Di Zaro“, rekao je Bajbars, šaljivim tonom, „malik Kal je naš gost. Sedi na konja i jaši poput vetra do franačkog utvrđenja. Reci da te je Kal poslao tajno. Reci da lord Kal vrti budalu Bajbarsa oko malog prsta i da planira da ga odvrati od bitke.“

Venecijanac se odvratno osmehnuo i izašao iz šatora, izbegavajući Kalov prezrivi pogled. Gel je znao da su italijanski trgovci često sarađivali sa muslimanima, ali retko koji je padao toliko nisko kao taj otpadnik.

„Pa, Bajbarse“, rekao je Kal slegnuvši ramenima, „nastavi da izigravaš pseto, ja ti ne mogu ništa. Nemam mač.“

„Drago mi je zbog toga“, iskreno je odgovorio Bajbars. „Dođi, ne boj se. Zla kob te je navela da se isprečiš na put Bajbarsu i njegovoj sudbini. Ljudi su moje oruđe – na kapijama Damaska sam znao da su oni divlji jahači čelik koji će biti iskovan u muslimanske sablje. Alaha mi, maliče, da si mogao da me vidiš kako poput vetra, jašem ka Egiptu i marširam opet preko Džifara bez trunke odmora! Jahao sam do logora tih pagana uz mule koje uzvikuju prednosti islama! Ubedio sam njihovog divljeg Kuran Šaha da će biti bezbedan jedino ako primi islam i prihvati savez!“

„Ali ne verujem u potpunosti vukovima, pa sam postavio svoj šator daleko od njih. Kada Franci dođu, sukobiće se sa našim ujedinjenim snagama. Biće silno iznenađeni ako Di Zaro odradi svoj posao kako valja!“

„Izdaja me u očima mog naroda čini psetom“, rekao je Kal, očajan.

„Niko te neće nazivati izdajnikom“, rekao je Bajbars samouvereno, „jer uskoro neće postojati niko od njih. Oni su samo sene minulih vremena, a ja ću očistiti zemlju od njih. Budi spokojan!“

Pružio mu je pehar i Kal ga je prihvatio. Srknuo je odsutno i počeo nervozno da šeta po šatoru, kao što ljudi šetaju kada su zabrinuti i očajni.

Mameluk ga je posmatrao, prikriveno se osmehujući.

Onda je Bajbars progovorio: „Bio sam tatarski princ, bio sam rob, i sada sam opet princ. Šaman Kuran Šaha mi je tumačio zvezde – rekao je da ću biti sultan Egipta ako pobedim u bici protiv Franaka!“

Emir je verovao svojim vojskovođama toliko, mislio je Kal, da je ispred njih otvoreno govorio o takvim ambicijama. Gel je odgovorio: „Franke nije briga ko je sultan Egipta.“

„Da, ali su bitke i leševi palih boraca stepenice koje koristim da se popenjem do trona. Svaki rat koji dobijem, povećava moju moć. Sad mi Franci smetaju, pa ću ih se rešiti. Ali šamanovo proročanstvo je čudno – mač mrtvog kralja će mi zadati strašnu ranu kada Franci krenu na nas…“

Krajičkom oka, Kal je primetio da se, u svojoj naizgled besciljnjoj šetnji, približio stolu na kom je stajala velika sveća. Podigao je pehar ka usnama, a onda je brzim pokretnom zgloba, prosuo vino na plamen, koji je zatitrao i ugasio se, ostavivši šator u potpunoj tami. U isto vreme, Kal je izvukao bodež koji je skrivao pod miškom i, kao oslobođena opruga, poleteo ka mestu na kom je Bajbars sedeo. Naleteo je na nekoga u tami, potegao bodež i zario ga u meso. Bolni vrisak se prolomio u žamoru glasova, a Gel je oslobodio svoje oružje i pobegao. Nije imao imao vremena za još jedan zamah. Ljudi su vikali i padali jedni preko drugih dok je čelik zveckao. Kal je krvavom oštricom napravio dugačak procep u svilenom zidu šatora i jurnuo ka svetlucavim zvezdama, dok su muškarci vikali i trčali ka paviljonu.

Iz njega se čula dernjava, koja je Gelu bila znak da je njegovo sečivo u tami pronašlo meso koje nije bilo Bajbarsovo. Trčao je hitro ka konjima, preskačući konopce koji su držali šatore i stapajući se sa senama hiljade uzrujanih figura. Kroz vrevu, ka njemu se približavao stražar na konju. Oštrica mača mu se presijavala od svetlosti vatre. Kal je skočio poput pantera i našao se iza sedla. Mameluk nije uspeo ni da jaukne kada mu je bodež prerezao grkljan.

Pošto se leš našao na zemlji, Gel je smirio konja, a onda je odjahao dalje na njemu. Kao vetar, jurio je kroz uzavreli kamp, a slobodan vazduh pustinje mu je šamarao lice. Poterao je konja što je brže mogao i čuo je kako žamor potere zamire iza njega. Negde na severu se nalazila hrišćanska vojska koja se spremala za napad i Kal je jahao ka njima. Nadao se da će presresti Venecijanca na putu, mada je otišao mnogo pre njega. Ljudi koji su jahali za Bajbarsa, kretali su se poput vihora.

Franci su izlazili iz logora u zoru kada je Venecijanac dojahao u njihove redove i počeo da širi priču o bekstvu. Zahtevao je da vidi Valtera de Brijena.

Pred baronovim polusklopljenim šatorom, Di Zaro je jedva disao. „Gospodar Kal me šalje, sinjor. Zagovara Bajbarsa. Dao je reč da se Mameluci neće pridružiti Horezmijancima i požuruje vas da krenete…“

Prolomio se bat kopita niotkuda – usamljenom jahaču je kosa lepršala poput krvavog vela dok se grimizna zora rađala. Pred De Brijenovim šatorom, premoreni pastuv je pao na kolena. Kal je skočio na zemlju i pojurio poput osvetničkog bljeska. Di Zaro je jauknuo i prebledeo, zaleđen od nadolazeće propasti. Kalovo sečivo mu se zarilo u srce i Venecijanac se sručio licem ka zemlji, mrtav, pred stopala Valtera de Brijena. Baron je skočio na noge, unezveren.

„Kale! Kakve vesti donosiš, tako ti boga?“

„Bajbars je udružio snage sa paganima“, odgovorio je Kal.

De Brijen je pognuo glavu.

„Pa… Nikom od nas nije suđeno da živi večno.“

SEDMO POGLAVLJE

Kroz turobno sivilo prašnjave pustinje, puzala je vojska Otremera (1) ka jugu. Crno-beli barjaci templara, vijorili su se na blagom povetarcu, uz krst patrijarha i crne zastave Damaska. Nije bilo kralja da ih predvodi. Car Frederik je proglasio Jerusalim kraljevstvom i pobegao na Siciliju, gde je kovao zaveru protiv pape. De Brijen je odlučio da predvodi barone i delio je komandu sa Al Mansurom iz Hamana, vojnim poglavarom Damaska.

Podigli su logor nadomak muslimaksih predstraža, a vetar koji je duvao cele noći sa juga, donosio je zvuk bubnjeva i zveket cimbala. Izviđači su doneli izveštaje o kretanjima unutar horezmijanske horde. Javili su da su im se Mameluci pridružili.

U sivilu zore, Crveni Kal je izašao iz svog šatora pod punom opremom. Vojska se kretala svuda oko njega, pakovala šatore i oblačila oklope. Na slaboj svetlosti, Kal je primetio kako se kreću poput utvara. Visoki patrijarh je ispovedao i blagoslovio ljude. Gospodar hrama je stajao poput diva među svojim natmurenim ratnicima. Zlatni šlem Al Mansura, ukrašen perjem, kretao se među njima. Ukočio se kada je video mršavo obličje u verižnjači, koje se probijalo kroz rulju u pratnji grdosije koja je nosila sekiru na ramenu. Zbunjen, odmahnuo je glavom – zašto mu je srce tuklo neobičnim ritmom svaki put kada bi ugledao Maskiranog viteza? Na koga ga je podsećala ta mršava figura? Kakve uspomene mu je budila? Osetio je kako se oko njega svija veo priviđenja.

U tom trenutku je poznato lice stupilo pred Kala i zgrabilo ga u zagrljaj.

„Alaha mi!“, uzviknuo je šejh Sulejman ibn Omad. „Zahvaljujući tebi sam sačuvao svoje utvrđenje! Došli su poput vetra, ti psi, ali su našli zatvorene kapije i strelce na svakom zidu. Posle jednog napada su otišli dalje tražeći lakši plen! Jaši danas uz mene, sine moj!“
Kal je pristao. Dopadao mu se srdačni, mršavi, pustinjski soko. Tako je Gel, među svetlucavim perjanicama i šlemovima Damaska, jahao u bitku.

U zoru su krenuli, ne više od dvanaest hiljada ljudi, u susret Mamelucima i nomadima – petnaest hiljada ratnika, ne računajući lako naoružane plaćenike. Centar desnog krila su držali templari, kao i uvek. Jahali su pre svih ostalih. Petsto natmurenih, čeličnih ljudi je pratilo oko trista vitezova Svetog Jovana i Tevtonaca sa jedne strane, i šačica barona sa patrijarhom i njegovim gvozdenim žezlom sa druge strane. Sve ukupno, njihovih ratnika je bilo oko sedam hiljada. Ostatak vojske se sastojao od konjice iz Damaska koja je jahala u centru i ratnika emira iz Keraka koji su držali levo krilo – to su bili Arapi uskih lica, koji su bili bolji u jahanju nego u borbama prsa u prsa.

Pustinja pred njima je pocrnela od najezde neprijatelja. Doboši su stvarali tutnjavu i buku. Ratnici Damaska su pevali i pojili, ali ljudi Krsta su stajali ćutke, kao oni koji znaju da jašu u smrt. Kal, koji je jahao pored Al-Mansura i šejha Sulejmana, dopustio je pogledu da luta preko turobnih, sivih oklopa i verižnjača, da bi mu se pogled zadržao na onom što je tražio. Srce mu je još jednom čudnovato zaigralo kada je ugledao mršavog Maskiranog viteza koji je jahao kraj patrijarha. Pored viteza je štrčao rogati šlem Danca. Kal je opsovao sebi u bradu, potpuno zbunjen.

Obe vojske su koračale napred. Mračna pošast pustinjskih jahača se izdvojila iz mamelučkih redova. Horezmijanci su jahali u formaciji, a Kal je video kako se Krstaši pripremaju za sudar, ne usporivši ni za trenutak. Divlji jahači su leteli ka kopljima i vešto klizeli preko peska; onda su iznenada promenili pravac poput veštog mačevaoca. Skrenuvši u svojoj formaciji u savršenom redu, prošli su ispred vitezova i sudarili se u jurišu sa barjacima iz Damaska.

Strategija koja se rodila u Bajbarsovom umu, zbunila je saveznike. Arapi su vikali i spremali se za juriš, ali ih je potpuno zatekao ludački bes i omamljujuća brzina napada.

Jašući poput ludaka, Horezmijanci su odapinjali svoje lukove i ispaljivali strele u kasu, a oblaci perjanica su padali pred njima. Kožni opasači i laka verižnjača Arapa su bili beskorisni protiv tih zviždućih projektila. Prvi redovi ratnika iz Damaska su padali poput zrelog grožđa. Al-Mansur je uzvikivao komande za protivnapad, ali Arapi su bespomoćno gledali u čeljusti smrtonosnog sudara. Usred zabune, napadači su ušli u njihove redove. Kal je video krupne, zdepaste figure i tamna lica. Sablje koje su ludački vitlale po vazduhu, bile su daleko šire i teže od damaščanskih. Osetio je, još jednom, koliko je bilo nemoguće odoleti napadu Horezmijanaca.

Njegov krupni, crveni pastuv je posustajao pod napadom, a sablja je prozujala kroz vazduh pre nego što je potresla njegov štit. Propeo se na uzengijama i sekao levo i desno. Osetio je verižnjače pod svojim mačem i ugledao bezglava tela kako padaju iz sedala. Sablje su sevale na sve strane i svetlucale na sunčevim zracima, a damaščanski redovi su se razdvajali i urušavali se. Čovek za čovekom je padao. Arapi bi se bolje držali da nisu bili zatečeni i poraženi kišom strela koju je pratio nalet zakrivljenih sablji.

Kal je hitao unazad sa ostalima, trudeći se da ostane na konju dok je zamahivao i sekao. Čuo je starog Sulejmana ibn Omada kako uzvikuje i proklinje pored njega dok je mačem vitlao kao sjajnim obručem smrti iznad glave.

„Psi! Pseći sinovi!“, vikao je stari soko. „Da ste izdržali još koji trenutak, pobeda bi bila vaša! Alaha mi, pagani, pritisli ste sa svih strana? Pa? Ha! Nosite glave na rukama u Pakao! Oj, deco, jašite uz mene i lorda Kala! Sine moj, ostani uz mene. Bitka je već izgubljena, moramo da se gubimo odavde.“

Sulejmanovi vojnici su okružili njega i Kala. Šačica očajnih ljudi je probijala put kroz rulju, čisteći put pred sobom od vukolikih obličja koja bi im se isprečila. Iz krvave borbe su izjahali u otvorenu pustinju. Damaščanski klan se dao u beg, a crne zastave su se neslavno vijorile za njima. Ipak, sramota im se nije mogla pripisati. Neočekivani napad ih je pokosio kao kada vodena bujica poruši branu.

Na levom krilu se emir Keraka povlačio. I njegovi redovi su padali pred zviždućim strelama i letećim sečivima plemenskih jahača. Mameluci se do tada nisu borili uopšte. Onda su krenuli napred. Kal je video džinovsko obličje Bajbarsa koje galopira pred svojim trupama, otima plen nomadima iz ruku i popunjava upražnjena mesta. Jahači u vučjim kožama, leteli su preko peska osnaženi Mamelucima u njihovim srebrnim verižnjačama i šlemovima sa čapljinim perjem. Oluja je tako brzo udarila, da Franci nisu stigli da rasporede svoje trupe kako bi ojačali centar. Saveznici Arapi su bili razbijani i u begu. Ali Krstaši su nastavili da jašu napred.

„Sad tek stiže pravi pokolj“, režao je Sulejman. „I samo je jedan mogući ishod. Alaha mi, moja glava neće visiti na paganskim sedlima. Put ka pustinji je sada otvoren. Sine moj, da li si lud?“

Kal je jurnuo ka bici oslobodivši se ruke šejha koji je želeo da ga zaustavi. Preko poljane prekrivene leševima, jahao je ka sivim oklopima koji su nastavljali svoj pohod. Ujahao je u redove baš u trenutku kada je rog oglasio početak napada. Uz duboki, grleni poklič, vitezovi Krsta su jurišali da se sukobe sa hordama kroz oblak sečiva i perja. Pognutih glava, koplja im nisu mogla ništa. Vitezovi su koračali u svoj poslednji okršaj. Stvorivši zemljotres, dve vojske su se sudarile. Ovog puta su Horezmijanci posustali.

Dugačka koplja templara su probijala njihove redove i rasturala ih na komade, dok su napadači obarali konje i jahače. Za petama monaha-ratnika, grmeo je ostatak hrišćanske vojske, zamahujući sabljama. Zaprepašćeni obrtom, divlji jahači u vučjim kožama su se povukli unazad zavijajući i preteći svojim smrtonosnim sabljama. Ali dugi mačevi Evropljana su cepali kovano gvožđe i čelik kako bi lomili lobanje i cepali grudi. Konjske kopite su gazile preko tela dok su vitezovi probijali put ka srcu horde. Plemenski pokliči su postali urlici očaja dok se masa vojnika povlačila.

Pošto je Bajbars video da gubi vođstvo, reagovao je hitro i iskoristio uzavrelu borbu prsa u prsa, kako bi poterao svoje Mameluke iza leđa Krstaša. Neumorni, sveži Baharizi su napali, a Franci su se našli opkoljeni sa svih strana. Uspaničeni Horezmijanci su se pribrali i, sa novim naletom samopouzdanja, napali iznova.

Okruženi sa svih strana, hrišćani su padali brzo, ali su se borili do poslednjeg daha. Leđa uz leđa, u prstenu koji se polako skupljao oko kamenitog brežuljka na koji je bio postavljem patrijarhov krst, poslednje snage krstaškog kraljevstva su pružale otpor do kraja.

Dok crveni pastuv nije pao mrtav, Crveni Kal se borio u sedlu, a onda se pridružio prstenu ljudi. U naletu besa koji ga je obuzeo, nije osećao bol od zadobijenih rana. Vreme je izbledelo u večnosti nagomilanih tela i zamahujućeg čelika. Haotična, divlja obličja, padala su i umirala. U crvenoj izmaglici je video figuru u zlatnoj verižnjači kako se kotrlja pod njegovim mačem i znao je, u kratkom trenutku trijumfa, da je ubio Kuran Šaha, kana horde. Setivši se Jerusalima, zgazio je umiruće lice svojim oklopljenim stopalom. Borba se nastavila dalje. Pored Kala, pao je gospodar Hrama, senešal Askalona i gospodar Akre. Tanki prsten branilaca je posustajao pred neprekidnim napadima. Krv ih je zaslepela, vrelina sunca ih je nemilosrdno pržila, gušili su se u prašini, zadobivši bezbroj rana. Ali i sa slomljenim mačevima i nazubljenim serkirama, nastavljali su da odolevaju. Bajbars je na okupljene branioce slao svoje ubice iznova i iznova, dok nije video kako se njihova snaga gasi.

Sunce je tonulo ka horizontu kada je, zapenivši od besa koji je ugušio njegov gromoglasan smeh, naredio konačni napad na šačicu umirićih ratnika, razbio ih potpuno i rasturio njihova tela po poljani.

Tu i tamo su usamljene vitezove ili umorne grupice, kao ostatak oluje, ubijali urlajući jahači koji su pustošili poljanu.

Kal O’Donel je hodao ošamućen među mrtvima, držeći okrnjeni, grimizni mač u svojoj umornoj ruci. Izgubio je šlem, ruke i noge su mu bile posečene na više mesta, a ispod oklopne košulje je bila rana iz koje je krv tekla sporo.

Iznenada je podigao glavu.

„Kale! Kale!“

Protrljao je oči drhtavom rukom. Sigurno ga je stigao delirijum od bitke. Ali glas se opet čuo u agoniji.

„Kale!“

Bio je blizu kamenitog brežuljka gde su mrtvi ležali na gomilama. Među njima je bio i Danac Vulfgar. Brci su mu se podrugljivo osmehivali, a brada prkosno svetlucala čak i u smrti. Moćnom rukom je i dalje držao sekiru koja je bila polomljena i natopljena krvlju, a gomila leševa pod njim je svedočila o snazi njegovog besa.

„Kale!“

Gel je pao na kolena pored mršave figure Maksiranog viteza. Podigao je šlem i oslobodio bujne, crne kovrdže i sive, duboke, svetlucave oči. Nije uspeo da suzdrži prigušeni jauk.

„Svih mi svetaca! Elinor! Sanjam… Ovo je ludilo…“

Mršava, oklopljena ruka, zagrlila ga je oko vrata. Oči su mu se zamaglile od slepila koje je postajalo sve jače. Kroz verižnjaču je krv i dalje mirno tekla iz rane pod oklopom.

„Nisi lud, Crveni Kale“, prošaputala je. „Ne sanjaš. Došla sam ti konačno, mada te nalazim pred smrt. Ogrešila sam se o tebe i shvatila sam koliko te volim tek kad sam te izgubila. Ah, Kale, rođeni smo pod slepom zvezdom vodiljom. Oboje tragamo za ciljevima u vatri i magli.

Volela sam te i nisam to znala dok nisi otišao. Otišao si, a nisam znala gde.“

„Tada je ledi Elinor de Kursi umrla i umesto nje je rođen Maskirani vitez. Zaklela sam se nad krstom. Samo je jedan verni sluga znao moju tajnu i jahao je uz mene, ako treba, i na kraj sveta…“

„Da“, promrmljao je Kal, „sećam se. I u smrti ti je bio veran.“

„Kada sam te srela pod Jerusalimom“, prošaputala je s mukom, „srce mi je prepuklo u grudima i sručilo se u prašinu pred tvojim stopalima. Nisam se usudila da otkrijem ko sam. Oh, Kale, zaklela sam se na gorko iskupljenje! Umirem danas za krst kao vitez, ali ne tražim oproštaj od Boga. On može da radi sa mnom šta želi. Ali od tebe mi oproštaj treba, a ne usuđujem se da ga tražim!“

„Opraštam ti“, rekao je Kal. „Ne muči se više zbog toga, devojko; ipak to nije bio toliki greh. Vera, sva ljudska dela i snovi, nestalni su i slabi, poput mesečeve izmaglice. I ovaj svet, koji je ovde i danas okončan, ne znači ništa.“

„Onda me poljubi“, rekla je kroz uzdah, boreći se svim snagama protiv nadolazeće tame.

Kal je spustio ruku pod njena ramena, podigavši je ka svojim pocrnelim usnama. Uz poslednje napore, ukrutila se u njegovom naručju, dok su joj oči sijale čudnim svetlom.

„Sunce zalazi i donosi kraj sveta!“, jauknula je. „Ali ja vidim krunu od crvenog zlata na tvojoj glavi, Crveni Kale, i sedeću pored tebe na tvom tronu slave! Živeo Kal, poglavar Ulanda; živeo Kal, ardri na Eireann (2)…“

Sručila mu se na ruku dok joj je krv kuljala na usne. Kal ju je spustio na zemlju i uspravio se poput čoveka koji sanja. Okrenuo se ka padini i teturao se u naletima vrtoglavice. Sunce je tonulo ka obodima pustinje. Za njega je sav bol izbledeo u izmaglici krvi, kroz koju su se nejasne sene mešale poput duhova u raskošnom svetu utvara. Uzavreli žamor se pojačavao kao zdravica kralju. Učinilo mu se da su se svi glasovi stopili u jedan gromoglasni uzvik. „Živeo kal Ruad, ardri na Eireann!“

Odmahnuo je glavom da razbistri um i nasmejao se. Krenuo je niz padinu, a grupica jahača ga je okružila uz zveket kopita. Luk je ispalio strelu koja mu je probila verižnjaču. Uz osmeh ju je izvukao i krv je preplavila njegov oklop. Koplje je poletelo ka njegovom grlu, ali ga je uhvatio levom rukom i zamahnuo mačem. Sivi vrh oštrice je rasporio jahačevu verižnjaču, a njegov urlik se prolomio, dok je Kal izbegavao mač sa druge strane i odsecao ruku koja ga je potegla. Vrh koplja se odbio od njegovu verižnjaču, a tanki, sivi mač je poleteo poput zmije i polomio šlem i lobanju. Jahač je pao iz sedla.

Kal je spustio vrh mača ka zemlji i zametnuo golu glavu, dok su se konjanici rojili oko njega. Jedan, koji se izdvojio, jahao je na belom konju i grhotom se nasmejao. Pobednik se suočio sa poraženim. Iza Kala je sunce zalazilo u more krvi, a njegova kosa je, nošena sve jačim povetarcem, hvatala poslednje zrake sunca. Bajbarsu se učinilo da Gel nosi krunu od crvenog zlata.

„Pa, maliče“, nasmejao se Tatar, „oni koji se nađu na putu Bajbarsovoj sudbini, završe pod kopitama mog konja. Preko njihovih tela se uspinjem do svog carstva!“

Kal se nasmejao. Krv mu je krenula na usta. Kao lav je zamahnuo glavom i podigao mač u znak pozdrava kralju.
„Gospodaru Istoka!“, glas mu je odzvanjao poput doboša, „dobro došao u družinu kraljeva! U slavu, večni plamen, zlato i mesečevu izmaglicu, raskoš i smrt! Bajbarse, kralj te pozdravlja!“

Skočio je i napao kao tigar. Ni Bajbarsov pastuv koji je njištao i propinjao se, ni naoružani ratnici, ni njegova brzina, nisu mogli da pomognu Mameluku tada. Samo ga je smrt spasila – smrt koja je uzela Gela u sred skoka. Crveni Kal je umro u vazduhu i njegovo telo se sručilo na Bajbarsovo sedlo – mač mu je ispao iz mrtve ruke, ali je dovršio svoju putanju i ranio Bajbarsovo čelo, rascepivši mu očnu jabučicu.

Njegovi ratnici su vikali, sjativši se oko njega. Bajbars se, od agonije, srozao u sedlo dok mu je krv kuljala između prstiju kojima je pritiskao ranu. Dok su njegove vojskovođe uzvikivale naređenja i hitali da mu pomognu, on je podigao glavu i video jednim okom, koje je bol pomutio, Crvenog Kala kako leži pod kopitama njegovog konja. Osmeh je bio na Gelovim usnama, a sivi mač je, u komadićima, ležao pored njega, polomljen nekim pukim slučajem, razbivši se o kamen pored kog je njegov vlasnik pao.

„O mudrosti, u ime Alaha“, zaurlao je Bajbars. „Ja sam mrtav čovek.“

„Ne, nisi mrtav, moj gospodaru“, rekao je jedan od vojskovođa. „To je rana mrtvog kralja i dovoljno je opasna, ali razmisli o tome: ovime je franačka vojska uništena. Baroni su zarobljeni ili pogubljeni, a patrijarhov krst je u našim rukama. Ono Horezmijanaca što je preživelo, spremno je da služi tebi kao novom gospodaru pošto je Kizil Malik ubio njihovog kana. Arapi su pobegli, a Damask, bespomoćan, čeka na tebe. I Jerusalim je naš! Bićeš sultan Egipta.“

„Osvojio sam sve“, odgovorio je Bajbars, uzdrman po prvi put u svom divljem životu, „ali sam poluslep. Uzalud je ubijati ljude tog soja. Vratiće se opet, iznova i iznova, jahaće do smrti zbog nemira koji je u ljudskim dušama od postanka vremena i tako će biti doveka. Šta nam ova pobeda sad znači? Ne možemo da pokorimo sve njih. Na kraju će, za godinu ili za hiljadu godina, doći opet da se bore protiv islama i ponovo će jahati ulicama Jerusalima.“

Preko grimiznog bojnog polja, spustila se drthava noć.

KRAJ

1) Otremer od francuskog outre-mer je ime kojim se oslovljavaju sve krstaške teritorije i države koje su osnovane.
2) Na irskom ardri na Eireann znači „veliki kralj Irske“ ili „slavni kralj Irske“.

Pročitajte više o Bajbarsu.

Prevod: Svetlana Strugarević