Tajib Salih – između Severa i Juga

„Osvrnuo sam se desno i levo i odjednom shvatio da sam nasred puta između severa i juga. Neću moći da nastavim dalje, a neću uspeti ni da se vratim.“*

Tajib Salih (1929-2009) je pisac kojeg kritičari neretko nazivaju „genijem modernog arapskog romana“. Rođen je u jednom selu na severu Sudana, ali je veći deo svog života proveo u inostranstvu. Počeo je da studira u Kartumu, ali napušta studije i počinje da radi kao učitelj. Ubrzo se seli u London da bi studirao i kasnije postaje direktor dramskog programa u arapskoj redakciji BBC-ja. Nakon što je napustio BBC, postaje generalni direktor Ministarstva za kulturu i informisanje Katara, a poslednje godine svoje karijere provodi radeći za UNESCO u Parizu i Kataru. Pored ove sjajne karijere, više od deset godina je pisao rubrike o književnosti za londonski časopis Al-Madžala, koji je izlazio na arapskom. Bio je dobro upoznat sa velikim književnicima, kako Istoka tako i Zapada, a sam je napisao nekoliko romana i mnogobrojne kratke priče.

Tajib Salih

Sezona seobe na sever je roman koji je definitivno njegovo najpoznatije delo u svetu (i kod nas). Prvo je objavljen 1966. godine, na arapskom, a već 1969. izlazi i prevod na engleski. Danas je preveden na više od 20 jezika među kojima je i srpski.

Glavni lik, narator, posle niza godina provedenih u Londonu, vraća se u svoje selo u Sudanu, gde pokušava da doprinese primenjujući stečeno znanje. Tada upoznaje Mustafu, čoveka koji se tu nedavno doselio. Iako je očigledno da se ne poznaju dobro, postoji neko međusobno poverenje i prećutna povezanost. Kao i narator, Mustafa je proveo mnoge godine svog života u inostranstvu i moguće je da je upravo to ono što ih povezuje – sagledavanje sveta iz drugog ugla.

Kroz dijaloge, ali i mnoge unutrašnje monologe, saznajemo kako izgleda život „jednostavnih“ stanovnika sela na obali Nila, u „zemlji u kojoj sunce nikome nije ostavilo ništa za ubijanje“* i gde samo noć donosi dašak svežine. Čitajući roman dobijamo uvid u sudanske običaje, međuljudske odnose, poglede na svet, shvatanje religije i svakodnevni život. U njemu nema kritike socijanog ili političkog stanja, iako se ove teme provlače kroz razgovor likova, samo utoliko što direktno utiču na njihove živote. Pisac nas često ostavlja bez konkretnih odgovora, već kroz različite likove prikazuje i različita shvatanja stvari poput tradicije, položaja žena, državnog uređenja, obrazovanja… Ponekad je prisutna i unutrašnja borba likova sa sopstvenim emocijama.

„Svet se izjedared okrenuo naglavačke. Ljubav? Ljubav to ne radi. Ovo je mržnja. Ja osećam mržnju i tražim osvetu, a moj suparnik je u meni samome i moram se suočiti sa njim.“*

Salih se, u ovom romanu, smelo bavi raznim pitanjima koja se tiču razlika između Zapada i Istoka, odnosno, u ovom slučaju, Severa i Juga. Možda još važnije, bavi se oslikavanjem dilema koje se neprestano dešavaju u umovima onih koji su razapeti između dveju kultura. Ti ljudi zauvek i svuda ostaju stranci, čak i u svom rodnom mestu, jer i kada se vrate, više nisu isti i okolina će ih uvek videti drugačije, što dokazuje i Mustafin nadimak „Crni Englez“. Ovo je, verovatno, posebno izraženo u zemljama koje su bile evropske kolonije. Nakon oslobođenja, mnogi narodi pokušavaju da obnove svoje države i, nadahnuti novostečenom slobodom, forsiraju nacionalističke vrednosti. Neizbežno dolazi do potrebe za iskorenjivanjem svega što predstavlja kolonizaciju, ali je, takođe, potrebno uvideti da su neki uticaji kulture kolonizatora zapravo pogodni za razvoj.

„Da li to , što su oni došli u našu kuću (a ne znam zašto su to učinili), znači da sad mi treba da zatrujemo svoju sadašnjost i svoju budućnost? Oni će otići iz naše zemlje, posle kraćeg ili dužeg vremena, kao što su, tokom istorije, toliki narodi otišli iz onolikih drugih zemalja. Železnice, parobrodi, bolnice i fabrike, škole, sve će to biti naše, a mi ćemo govoriti njihovim jezikom ne osećajući ni krivicu ni zahvalnost. Bićemo takvi kakvi smo, obični ljudi, pa ako smo laž – onda smo laž koju smo sami stvorili.“*

Sezona seobe na sever, iako je stekla veliku popularnost svetske publike, bila je zabranjena jedno vreme u Sudanu, jer pisac vrlo iskreno prikazuje i erotske motive, ponekad koristeći „prost“ jezik u dijalozima.

Edvard Said je rekao za Sezonu seobe na sever da je jedan od šest najboljih romana arapske moderne književnosti, prema listu The Guardian svrstava se u 100 najboljih romana svih vremena, a Arapska književna akademija u Damasku ga je 2001. godine proglasila za najvažniji arapski roman 20. veka.

Pored ovog romana, ne treba zaboraviti na druga dela koja je Salih napisao – zbirka priča Palma Vada Hamida, dvodelni roman Bandaršah, kao i roman Zejnova svadba.

Na srpski su prevedeni samo Sezona seobe na sever (čije treće izdanje izlazi ove 2018. godine) i Zejnova svadba (2016). Oba romana je preveo Srpko Leštarić, a izdavač je IK Clio.

Zejnova svadba je prvobitno objavljena u nastavcima 1964. godine, a 1968. je prevedena na engleski. Reditelj Halid el Sidik je ovaj roman pretočio u film koji je dobio nagradu na festivalu u Kanu 1976. godine. Ono što, takođe, govori o uspehu ove priče, jeste to da je bila prikazivana kao pozorišna predstava u Kairu, Tripoliju i Kartumu tokom osamdesetih.

O Zejnovoj svadbi ćemo govoriti više nekom drugom prilikom. Za sad vas ostavljamo sa informacijom da je Zejn rođen smejući se, a ne plačući kao ostale bebe. 🙂

P.S. Ukoliko vas zanimaju priče o arapskoj književnosti, obavezno dođite u Kolarac, 30. marta, u 18h. Više o događaju pročitajte here.

Tajib Salih, Zejnova svadba, Clio 2016  Tajib Salih, Sezona seobe na sever, Clio 2018

 

*Tajib Salih „Sezona seobe na sever“, Clio, Beograd, 2005, 2. izdanje, sa arapskog preveo Srpko Leštarić

 

Tekst: Maja Luković



Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *