R.E. Hauard „SEJAČI GROMA“ – deo I

Robert Ervin Hauard (Robert Ervin Howard, 1906–1936) je bio američki pisac fantastike, kratkih horor, vestern i detektivskih priča. Njegova najpoznatija tvorevina je, svakako, lik Konana Somerijanca ili Konana Varvarina, ali je pored toga za sobom ostavio preko tri stotine priča i više stotina pesama različite tematike.

Bio je jedan od redovno objavljivanih pisaca u časopisu Weird Tales i njegovom ogranku „Orijentalne priče“ (Oriental Stories). „Orijentalne priče“ su podrazumevale istorijske i fantastične priče čija se radnja dešavala, kao što ime kaže, u orijentalnom svetu. Poslednji brojevi su izlazili pod imenom „Leteći ćilim“ (Magic Carpet). Ubrzo je pod uticajem velike ekonomske krize nestalo sredstava za finansiranje magazina i „Leteći ćilim“ je prestao da izlazi.

U zimu 1932, u časopisu je objavljena priča Roberta Ervina Haurda „Sejači groma“. Radnja se dešava na Bliskom istoku 1243/1244 i prati izmišljenu ličnost Crvenog Kala O’Donela, irskog kralja koji je zbog izdaje ostao bez trona. On na svom putu ka Jerusalimu, koji je tada u rukama Krstaša, stiže u Egipat. Kroz svoje avanture, Kal vodi čitaoca ka Jerusalimu i dalje na istok i upoznaje ga sa dešavanjima u to vreme. Mada je on izmišljena ličnost u stilu Roberta Hauarda, istorijske okolnosti i istorijske ličnosti u priči su verno opisane. Poseban odnos Crveni Kal ima sa Bajbarsom, budućim sultanom Egipta, kog je Haurad opisao baš kao što ga opisuju arapske legende, narodne priče i pesme.

Ovog puta vam predstavljamo prevod priče koja je više puta objavljivana na od 1932. i smatra se jednim od klasičnih Hauardovih dela. Jedan od najboljih načina da se probudi interesovanje za istorijske događaje i ličnosti je upoznavanje sa činjenicama kroz romantizovanu verziju junaka i davnih vremena. Nakon prevoda priče će uslediti tekst o Bajbarsu, njegovom životu, uspesima i dolasku na presto u Egiptu, kao i narodnim pričama i legendama koje su ga istakle kao jednog od najvećih junaka u istoriji arapske civilizacije.

SEJAČI GROMA

Siloviti vetar, ruševine i plamen.
Konjanik podrhtava od snažnog veselja.
Smrt se prikrala u jezivoj nagosti
da nadgleda nad crnilom razbacana tela.
A Jahač ostade miran u svom sedlu,
pod olujom što lađe na morsko dno šalje,
bled od osmeha na usnama mrtvog kralja,
na svom belom konju tad odjaha dalje.
– Balada o Bajbarsu

PRVO POGLAVLJE

Dokoličari u krčmi podigoše glave ka figuri koja je stajala na dovratku. Bio je to visok, krupan muškarac iza čijih leđa su treperele sene koje su stvarale baklje i čuo se žamor bazara. Od odeće je imao jednostavnu tuniku, par kožnih dokolenica (1), ogrtač od kamilje dlake koji mu je padao sa širokih ramena i sandale na stopalima. Uprkos izgledu miroljubivog putnika, kratka, prava i oštra sablja mu je visila o pojasu. Masivnu, mišićavu ruku beše ispružio i čvrsto stiskao njome hodočasnički štap dok je stajao na dovratku raskoračenih nogu. Goli listovi su bili maljavi i snažni poput stabala drveta. Duge, crvene uvojke je uvezao jednostavnom, plavom krpom, a na koščatom, natmurenom licu su sevale čudnovate, plave oči. Njihova neobuzdana i svojevoljna razdraganost se ogledala i u osmehu koji mu je titrao na usnama.

Pogledom je prešao preko dugačkih, šiljatih lica morepolovaca i odrpanih gostiju koji su kuvali čaj i svađali se neprestano, da bi ga zadržao na čoveku koji je sedeo osamljen uz krčag vina za grubo otesanim stolom. Takvog čoveka posmatrač kraj vrata nikada ranije nije video – bio je visok, stasit, snažnih pleća, građen poput opasnog, okretnog pantera. Oči su mu bile hladne i plave poput leda, a griva zlatne kose prožete crvenilom ih je dodatno isticala. Posmatraču kraj vrata se ta kosa učinila poput plamena. Čovek za stolom je nosio laku košulju od srebrne verižnjače, dugi, tanki mač mu je visio na boku, a na klupi pored njega, ležali su romboidni štit i laki šlem.

Pridošlica, maskiran u putnika, odlučno je odmariširao napred, zastao preko puta čoveka kog je posmatrao, naslonio šake na sto i podrugljivo se osmehnuo dok je govorio na jeziku koji čovek za stolom nije razumeo. Videlo se da je tek nedavno stigao na Istok.

Zato se okrenuo ka jednom od stalnih gostiju i pitao ga na normanskom francuskom: „Šta kaže nevernik?“

„Kažem“, ponovio je putnik na francuskom, „da čovek ovih dana ne može da uđe ni u egipatsku krčmu da ne zavrze o hrišćansko pseto.“

Još nije izgovorio rečenicu do kraja, a ovaj je već ustao. Varnice su sevnule u očima kada je putnik spustio ruku na mač. Kretao se brzo poput bljeska letnje munje. Levom rukom je zgrabio pridošlicu za tuniku na grudima, a u desnoj držao isukanu sablju. Putnik shvati da je zatečen goloruk. Mač mu je i dalje do pola bio u koricama. Ali blagi osmeh nije napustio njegove usne dok je skoro detinjasto zurio u oštricu koja mu je sevala pred očima, oduševljen i očaran.

„Pagansko pseto“, zarežao je mačevalac. Glas mu je bio poput oštrice koja je parala tkaninu. „Poslaću te u pakao bez poslednje ispovesti!“

„Koji te je panter okotio kad se krećeš poput mačke u lovu?“, pitao je ovaj radoznalo i smireno kao da mu život nije visio o koncu. „Iznenadio si me. Nisam znao da Franci (2) smeju da potežu mač u Damijeti.“

Franak je zurio u njega gnevno. Vino koje je popio, ogledalo mu se u titravom i opasnom sjaju u očima gde su se svetlost i senke neprestano igrale.

„Ko si ti?“, pitao je.

„Putnik Harun“, nacerio se drugi. „Odloži svoj mač. Tražim oproštaj za podrugljive reči. Izgleda da još uvek ima Franaka starog kova.“

Promenivši raspoloženje, Franak je nestrpljivo vratio mač u korice. Okrenuo se ka klupi i pokazao rukom ka stolu i krčagu vina.

„Sedi i osveži se. Ako si putnik, sigurno si pun priča.“

Harun ga nije poslušao istog trenutka. Prešao je pogledom po krčmi i dao znak krčmaru koji se namrgođeno dogegao do njih. Dok je prilazio putniku, krčmar je iznenada povio leđa i umalo nije uskliknuo. Harunove oči istog trenutka postaše nemilosrdne. „Šta je, domaćine, poznaješ li u meni svog dugogodišnjeg poznanika, možda?“

Glas mu je ličio na režanje tigra, a nesretni krčmar je zadrhtao kao bolesnik sa groznicom. Izrogačene oči su se zagledale u široku, snažnu ruku koja je dodirivala dršku bodeža.

„Ne, ne, gospodaru“, uspeo je da kaže. „Tako mi Alaha, ne poznajem vas. Nikad vas ranije nisam video. Daće Alah da vas više nikad i ne vidim“, dodao je za sebe.

„Onda mi reci šta Franak radi ovde u verižnjači i sa mačem“, naredio je Harun strogo na turkijskom (3). „Psi Mlečani smeju da trguju u Damijeti i Aleksandriji, ali plaćaju za tu privilegiju tako što moraju da se ponize i trpe uvredu hodajući nenaoružani. Nijedan od njih se ne usuđuje da poteže oštricu ovde – posebno ne na vernika.“

„On nije Mlečanin, dobri Harune“, odgovorio je krčmar. „Juče je stigao na mletačkoj galiji, ali ne razgovara sa trgovcima ni sa kaurskom posadom. Ponosito korača ulicama, ne skriva svoje oružje i roguši se na svakoga ko mu se ispreči na putu. Kaže da ide u Jerusalim, ali nije mogao da nađe nijedan brod koji ide ka Palestini, pa je došao ovde. Planira da pređe ostatak puta kopnom. Vernici tvrde da je lud i niko ne želi da ga uznemirava.“

„A uistinu su ludi pod Alahovom zaštitom“, reče Harun. „Ovaj ipak nije potpuno lud, rekao bih. Donesi vino, pseto!“

Krčmar se pognuo u dubokom pozdravu i požurio da ispuni putnikovo naređenje. Poslanikova zabrana o konzumiranju alkoholnih pića se, uz druge pravoverne odredbe, nije poštovala u Damijeti gde su se mnoge nacije okupljale i gde su Turkijski narodi stajali rame uz rame sa Koptima, kao i Arapi sa Sudancima.

Harun je seo preko puta Franka i uzeo pehar vina koji mu je doneo poslužitelj.

„Sediš među neprijateljima kao da si šah Istoka, gospodaru“, osmehnuo se. „Alaha mi, imaš držanje kralja.“

„Ja jesam kralj, neverniče“, zarežao je drugi. Vino koje je pio mu je podarilo nesmotreno i nadmeno ludilo.

„A gde je tvoje kraljevstvo, maliče (4)?“ Pitanje nije bilo podrugljivo. Harun je video mnogo propalih kraljeva među šljamom koji je plovio ka Istoku.

„Na tamnoj strani meseca“, odgovorio je Franak uz grohotan i gorak smeh. „Među ruševinama svih nerođenih i zaboravljenih carstava koje nagriza sumrak minulih vremena. Kal Ruad O’Donel, kralj Irske – ime ti ništa ne znači, Harune sa Istoka, ali ne znači ništa ni zemlji koja mi je pripadala po rođenju. Moji neprijatelji sede na visokom položaju, moji saveznici leže hladni i nepomični, slepi miševi opsedaju moj oronuli zamak, a ime Crvenog Kala već bledi iz sećanja ljudi. Dopuni mi pehar, robe!“

„Imaš dušu ratnika, maliče. Da li te je izdaja porazila?“

„Da, izdaja“, rekao je Kal, „i obmana žene koja mi je opsedala dušu dok nisam oslepeo od ljubavi i na kraju bio odbačen poput slomljenog piona. Da, ledi Elinor de Kursi, sa crnom kosom poput ponoćnih seni nad Loh Dergom i sivim očima poput…“, ućutao je iznenada kao čovek koji se budi iz transa. Tvrdoglave oči su planule.

„Nebeskih mi sila!“, zarežao je. „Ko si ti da tebi otvaram dušu? Vino me je izdalo i odvezalo mi jezik, ali ja…“ Latio se mača, a Harun se nasmejao.

„Nisam ti nikako naudio, maliče. Usmeri svoj ubilački duh ka nekom drugom. Tako mi Erlika (5), ponudiću ti test koji će ti ohladiti krv!“

Dok je ustajao, video je koplje koje je ležalo pored pijanog mornara. Obišao je oko stola dok su mu oči bezbrižno svetlucale i ispružio masivnu ruku kako bi zgrabio sredinu koplja okrenuvši šiljati vrh napred.

„Uhvati koplje, maliče“, rekao je uz smeh. „Nikada se nije našao niko ko je bio dovoljno snažan da istrgne štap iz moje ruke.“

Kal je ustao i zgrabio koplje. Savio je prste oko drške tako da je skoro dodirivao Harunove. Onda su, raskoračenih nogu i savijenih ruku u laktovima, dva čoveka odmerila snage. Bili su skoro jednaki: Kal je bio malo viši, a Harun malo krupniji. Medved protiv tigra. Kao dve statue, stajali su i napinjali se, a ni jedan se nije pomerio ni makac. Koplje je stajalo nepomično između dve jednake sile. Onda se začuo iznenadni prasak i snažno drvo puče, nateravši oba čoveka da se zateturaju unazad. Svaki je držao svoju polovinu drveta koje se razdvojilo po sredini od zastrašujuće sile.

„Hai!“, viknuo je Harun dok su mu oči sevale, a zatim potamnele od iznenadne brige.

„Alaha mi, maliče“, rekao je, „ovo nije dobro! Među dvojicom ljudi jedan uvek mora biti gospodar drugom, inače će obojica doživeti lošu sudbu. Ovo znači da nijedan neće poraziti drugog i na kraju ćemo se uništiti međusobno.“

„Sedi i pij“, odgovorio je Gel (6) i bacio u stranu slomljeno koplje dohvativši pehar vina. Naizgled je zaboravio svoj bes i sanjarenja o izgubljenom kraljevstvu. „Nisam dugo na Istoku, ali znam da takvih kao što si ti nema među nehrišćanima. Zasigurno nisi ni kao jedan Egipćanin, Arapin, ni Turčin kog sam sreo.“

„Rođen sam daleko na istoku, među šatorima Zlatne horde, u stepama azijskih visoravni“, rekao je Harun. Veselo raspoloženje mu se vratilo dok se spuštao na svoju klupu. „Ha! Skoro sam bio odrastao čovek kada sam saznao za Muhameda, neka je mir na njega. Hai bogatyr, svašta sam bio! Nekada davno sam bio tatarski knez, sin gospodara Subotaja koji je bio desna ruka Džingisa Kana. Bio sam i rob kada su Turkmeni protutnjali Istokom i odveli mladiće i devojke iz Horde. Na tržnici robova u Kairu sam prodat za tri srebrnjaka, Alaha mi, a gospodar me je dao u vojsku robova, Bahairize, jer se plašio da ću ga zadaviti. Ha! Sad sam putnik Harun, hodočasnik ka svetom mestu. Ali sam pre nekoliko dana radio za Bajbarsa, odneo ga đavo!“

„Ljudi na ulicama kažu da je taj Bajbars pravi vladar Kaira“, rekao je Kal radoznalo. Mada je tek stigao na Istok, to ime je čuo mnogo puta.

„Ljudi lažu“, odgovorio je Harun. „Sultan vlada Egiptom, a Šadžar ad-Dur (7) vlada sultanom. Bajbars je samo general Bahairiza i pravi je tikvan!“

„Bio sam njegov sluga!“, uzviknuo je iznenada i grohotom se nasmejao. „Dolazio sam i odlazio po njegovom naređenju, smeštao sam ga u krevet, budio se kad i on, sedeo sa njim za sastancima. Stavljao sam hranu i piće u usta te budale. Ali pobegao sam! Tako mi Alaha, večeras neću morati da trpim budalu Bajbarsa! Slobodan sam čovek. Đavo odneo i njega i sultana i Šadžar ad-Dur i Saladinovo carstvo! Večeras sam svoj čovek!“

Podrhtavao je od uzbuđenja koje mu nije dopuštalo da bude miran i tih; delovao je nasilno i ludački veselo dok je bujao od života i radovao se slobodi. Grohotom se smejući, zatresao je sto lupivši otvorenim dlanom po njemu i zarežao: „Alaha mi, maliče, moraš da mi pomogneš da pobegnem od šupljoglavca Bajbarsa, đavo ga nosio! Nosite ovaj bućkuriš, psi! Donesite kumis (8)! Nazarenski (9) gospodar i ja planiramo da ordžimo takmičenje u piću kakvo krčme u Damijeti nisu videle stotinama godina!“

„Ali moj gospodar je već ispraznio pun krčag vina i već je polupijan!“, rekao je neprimetni sluga kog je Kahal našao na pristaništu – nije da ga je bilo briga, ali je želeo da onaj za kog radi prođe najbolje u svakom okršaju. Njegov orijentalni instinkt ga je naterao da se umeša.

„Tako dakle!“, zaurlao je Harun i dohvatio pun krčag vina. „Neću da prevarim nijednog čoveka! Vidi, ispijam ovo malo vina kako bismo bili jednaki!“ Nakrenuo je vino i lupio praznim krčagom o sto.

Poslužitelj krčme je doneo kumis. Prevrelo kobilje mleko u kožnim povezima, umotano i zapečaćeno, je bilo zabranjeno piće koje su donosili karavani iz turkmenskih zemalja, kako bi iskušavali plemiće u palatama i zadovoljavali želju ljudi iz stepa među plaćenicima i Bahairizima.

Pehar po pehar sa Harunom, Kal je ispijao nepoznatu, beličastu, kiselu tečnost. Nikada ranije proterani irski princ nije naišao na takvog družbenika u piću. Između ogromnih gutljaja, Harun je potresao zidove pocrnele od dima svojim gromoglasnim smehom i uzvikivao škakljive priče koje su odisale kairskom, veselom i lascivnom šalom. Pevao je arapske ljubavne pesme, zatim uzdisao šapatom palminog lišća i šumom svilenih velova. Uzvikivao je pesme jahača na jeziku koje niko u krčmi nije razumeo, a koje su vibrirale u ritmu mongolskih kopita i sudarenih mačeva.

Mesec je zašao, a žamor Damijete je utihnuo u tmini neposredno pre zore, kada se Harun teturavo podigao oslanjajući se na sto kako bi održao ravnotežu. Umorni rob je ustao da dospe vina. Krčmar, polužitelji i gosti su hrkali po podu ili su se iskrali iz krčme odavno. Sa Harunovog jezika se prolomio ratni poklič. Zaurlao je koliko mu je grlo dopuštalo u bezbrižnom veselju. Na licu su mu stajale kapljice znoja, a vene na slepoočnicama su natekle i pulsirale od napora. Divlje, neobuzdane oči su poskakivale nestašno.

„Da nisi kralj, maliče“, zarežao je hvatajući se za mačugu, „izbatinao bih te! Krv mi kulja kao turkmenskom pastuvu i tera me da nekoga počastim snažnim udarcima, tako mi Alaha!“

„Onda zgrabi svoj štap, čoveče“, odgvorio je Kal dok se dizao. „Neki me nazivaju budalom, ali niko nikada za mene nije rekao da bežim od udaraca, bili oni od čelika ili drveta!“

Podigavši sto, zgrabio je jedan nogar i povukao ga snažno. Drvo se razletelo na sve strane i grubo tesani nogar je ostao u gvozdenoj ruci.

„Evo moje toljage, lutalice!“, zarežao je Gal. „Neka lomljenje lobanja počne. Ako te tvoj Prorok voli, nek ti sakrije glavu svojim plaštom!“

„Mir s tobom, maliče!“, viknuo je Harun. „Ni jedan kralj još od malika Rika nije pristao na okršaj toljagama sa lutalicom bez gospodara!“ Uz gromoglasan osmeh, zamahnuo je.

Borba je bila kratka i svirepa. Vino koje su popili im je pomutilo vid i oslabilo ruke. Noge su im možda klecale, ali im tigrovska snaga nije bila oduzeta. Harun je napao prvi kao što medved napada, a sreća, više nego veština, pomogla je Kalu da izbegne siloviti zamah. Ipak, udarac ga je zakačio iznad uveta i vid mu se ispunio svetlosnim blicevima dok je padao unazad na polomljeni sto. Kal se uhvatio za ivicu stola levom rukom i uzvratio divljački i vešto tako da Harun nije stigao da se sagne ili odmakne. Krv je prsnula, toljaga se rasprsla u Kalovoj ruci, a putnik se sručio kao panj i ležao nepomično.

Kal je odbacio nogar prezrivo i odmahnuo snažno glavom kako bi je razbistrio.

„Nijedan od nas neće poraziti drugog… Izgleda da sam ipak izvojevao pobedu.“

Zastao je. Harun se protegao na podu, a njegovo hrkanje je ispunilo vazduh. Kalov udarac mu je otvorio lobanju i oborio ga, ali je neverovatna količina alkohola koju je Tatarin popio, prouzrokovala da ostane na podu gde je pao. Kal je znao da će, ako ne izađe na hladan vazduh, odmah i on pasti nesvestan pored Haruna.

Opsovavši za sebe, šutnuo je svog slugu i probudio ga. Uzeo je svoj štit, šlem i ogrtač i isteturao se iz krčme. Bele skupine zvezda su visile iznad ravnih krovova Damijete i ogledale se u crnim, laptavim talasima reke. Psi i prosjaci su spavali na prljavim ulicama, a u crnim senama zabačenih uličica nije bilo čak ni lopova. Kal se popeo na osedlanog konja kog je pospani sluga doveo i krenuo na njemu kroz krivudave, tihe ulice. Hladni vetar, vesnik zore, rasterao je pospanost od vina dok je uzmicao od izukrštanih uličica i bazara. Zora se još uvek nije zabelela na istoku, ali njen oštar miris je visio u zraku.

Jahao je pored blatnjavih kolibica kraj kanala za navodnjavanje, pored bunara sa njihovim dugim, drvenim đeramima i načičkanih palmi. Iza njega je ostao uspavani drevni grad, pun seni, misteriozan i primamljiv. Pred njim se protezao pesak Džifara.

DRUGO POGLAVLJE

Beduini Crvenom Kalu nisu prerezali grlo na putu od Damijete do Askalona. Sudbina ga je sačuvala za nešto drugo, pa je bezbrižno jahao, uz pratnju svog bednog sluge, preko pustinje. Ni strela, ni sablja ga nisu takle, mada ga je ganjala skupina pljačkaša u belim halatima (10) koji su lebdeli za njim. Pratili su ga kao čopor vukova do pred samu kapiju hrišćanskog utvrđenja.

Na svom hodočašću ka Jerusalimu, tokom toplih, prolećnih dana, 1243. godine, Crveni Kal je jahao kroz nemirne i opasne zemlje. Crvenokosi princ je naučio puno o krajevima koji su za njega pre početka putovanja bili samo izmaglica nepovezanih imena i događaja. Znao je ranije da je car Fridrih II dobio Jerusalim od nevernika bez borbe. Sada je saznao da Sveti grad dele sa muslimanima. I za njih je Jerusalim bio sveti grad – zvali su ga Al-Kuds, Sveti, jer je odatle, po njima, Muhamed uzdugnut na nebo i tu će na Sudnjem danu sedeti na sudu ljudskih duša.

Kal je saznao i da su krstaške zemlje samo senka herojske prošlosti. Boemund VI je vladao Antiohijom i Tripolijem. Na jugu su hrišćani držali teritorije sve do Askalona sa nekoliko gradova dalje od obale kao što su Hebron, Vitlejem i Ramla. Sumorni zamkovi templara i vitezova Svetog Jovana su se pomaljali poput pasa čuvara nad zemljom, a neustrašivi vojnici-monasi su nosili oružje dan i noć, spremni na juriš ka bilo kom kraju kraljevstva u slučaju opasnosti od paganske invazije. Ali koliko će još dugo moći da izdrže ti bedemi i ljudi duž obale pod rastućim pritiskom paganske zaleđine?

U razgovorima unutar zamaka i krčmi, dok je jahao ka Jerusalimu, Kal je opet čuo Bajbarsovo ime. Ljudi su govorili da je sultan Egipta, naslednik velikog Saladina, slepo zaljubljen i potpuno u vlasti devojke robinje Šadžar ad-Dur. Vlast su sa njom delili vojni zapovednici Kurd Aj Beg i Bajbars s nadimkom Panter. Taj Bajbars je bio đavo u ljudskom obličju, govorili su ljudi – sladio se vinom i uživao u ženama, ali um mu je bio oštar poput monaškog. Njegovi uspesi u bojevima su postali tema brojnih epova koje su stvarali arapski pesnici. Snažan i ambiciozan čovek.

Bio je komandant plaćenika, prčali su ljudi, koji su bili prava snaga egipatske vojske. Neki su ih zvali Bahairizima, neki Belim robovima sa Reke, Mamelucima (11). Ove trupe su uglavnom činili turski robovi koji su dobijali činove i obučavani su samo za rat. Bajbars je bio običan vojnik koji je napredovao zahvaljujući sirovoj snazi svojih mišića. Mogao je da pojede celu pečenu ovcu za obrok, pričali su arapski putnici i, mada je vino bilo verski zabranjeno, bilo je poznato da je mogao svakoga da nadmaši u piću. Pričalo se i da je mogao da polomi kičmu čoveku golim rukama u naletu besa, a kada bi jurišao kroz bojno polje vitlajući svojom teškom sabljom svi su padali pred njim.

Ako bi to đavolovo otelotvorenje krenulo sa juga sa svojim koljačima, kako bi mu se krstaške države suprotstavile? Kako bi mu se krstaški gospodari suprotstavili bez pomoći koju je intrigama razjedinjena i ratom rasturena Evropa prestala da šalje? Špijuni su se uvlačili među Franke, otrkivali njihove slabosti, a pričalo se i da je sam Bajbars uspeo da uđe u Boemondovu palatu prerušen u lutajućeg pripovedača. Taj egipatski vojskovođa mora da je bio u rangu sa samim izvorom sveg zla. Govorilo se i da je voleo da zalazi među narod prerušen i nemilosrdno je ubijao svakoga ko bi ga prepoznao. Čudan stvor – svojeglav, kapriciozan i svirep poput tigra.

No ljudi nisu pričali toliko o Bajbarsu, ni o sultanu Ismailu, muslimanskom gospodaru Damaska, koliko o pošasti sa misterioznog Istoka koja je pretila da zaseni sve okolne neprijatelje.

Kal je slušao priče o nepoznatim, novim, strašnim ljudima sa Istoka – Mongolima, ili Tatarima, kako su ih sveštenici zvali. Kleli su se da su to isti oni demoni o kojima su govorili proroci iz davnih vremena. Prošlo je tek nekoliko godina od kada su poput peščane oluje provalili sa istoka i uništili sve što im se našlo na putu. Islam je drhtao pred njima, a kraljevi su postali prah. Njihovog gospodara su ljudi nazivali Subotaj. Kal se setio da je lutalica Harun njega nazvao svojim gospodarem.

Zatim je horda skrenula sa svoje putanje i Sveta zemlja je pošteđena. Mongoli su se vratili u nepoznati svet Istoka i poneli sa sobom svoje barjake sa divljim svinjama na njima, lakovane oklope, talambase i zastrašujuće lukove, te su ih ljudi gotovo potpuno zaboravili. Ali u poslednje vreme su lešinari opet kružili nad istokom, a vesti bi se s vremena na vreme provukle kroz brdovite, kurdske predele. Turkmanski klanovi su jurišali i razbijali mongloske trupe. Šta ako razjarena horda krene ka jugu? Subotaj je poštedeo Palestinu, ali ko je znao šta je na umu Mangu Kana koji je po Arapima bio novi poglavar nomada.

Ljudi su tako pričali dok je Kal jahao kroz prijatno, prolećno vreme ka Jerusalimu trudeći se da zaboravi prošlost i izgubi se u sadašnjosti. Upoznavao je duh i običaje zemlje i ljudi kroz koje je prolazio i učio nove jezike sa lakoćom koja je bila svojstvena Keltima.

Putovao je u Hebron i u veliku katedralu Device u Vitlejemu, klečao je pored kripte gde su gorele sveće koje su označavale mesto rođenja Gospoda Hrista. Jahao je ka Jerusalimu čiji su zidovi bili porušeni, a unutra su se glasovi mujezina mešali sa pojem sveštenika pored Grobnice. Te zidove je uništio sultan Damaska nekoliko godina ranije. Iza Puta suza je video vitke stubove ulaza u Al Aksu i rečeno mu je da su ih hrišćanske ruke sagradile. Pokazali su mu džamije koje su nekada bile hrišćanske kapele i rekli da je Omarova džamija, koja je prekrivala sivi kamen, najznačajnija Muhamedancima – sa te stene se Prorok uzdigao na nebo. Tu je u doba Izraela stajao Avram, stajao je Starozavetni kovčeg i hram iz kog je Hrist oterao trgovce i zelenaše. Ta stena je vrh planine Morije, jedne od dve planine na kojima je sagrađen Jerusalim. Ali sada ga je muslimanska Kupola na steni skrivala od hrišćanskih pogleda, a derviši sa isukanim mačevima su stajali dan i noć da spreče prolazak nevernicima – mada je grad zvanično pripadao hrišćanima. Kal je shvatio koliko je oslabila franačka moć u krstaškim krajevima.

Jahao je brdima oko Svetog grada i stajao na Maslinovoj gori gde je stajao Tankred pre skoro sto pedeset godina, dok je prvi put posmatrao Jerusalim. Sanjario je o starim vremenima kada su prvi ljudi stigli sa Zapada koji su osnaženi verom goreli od žara da osnuju Božije kraljevstvo.

Sada su ljudi ubijali susede na Zapadu i jaukali pod potpeticama ambicioznih kraljeva i pohlepnih papa. U svojim ratovima i vapajima zaboravili su okosnicu na kojoj su se ostaci izbledele slave držali svojih slabašnih granica.

Kraj prolećnih pupoljaka, letnje vreline i jesenje pospanosti, jahao je Crveni Kal – išao je na slepo hodočašće koje ga je vodilo dalje od Jerusalima. Cilj nije mogao ni da nasluti. U Askalonu se zadržao neko vreme, u Tiru, Jafi i Akri. Posećivao je zamkove viteških redova. Valter od Brijena mu je ponudio deo kraljevstva koje je propadalo, ali Kal je odbio i nastavio dalje. Tron koji mu je pripadao mu je otet i nikakva zemaljska slava nije mogla to da mu nadoknadi.

Tako je u pupoljcima koji su nagoveštavali novo proleće stigao do zamka Renoa d’Ibelina daleko od granice koja je obeležavala krstaške države.

TREĆE POGLAVLJE

Gospodar Reno je bio rođak veoma moćne krstaške porodice D’Ibelina koja je posedovala zamkove na obali, ali je ostao uskraćen za plodove njihovih osvajanja. Lutalica i avanturista kog su kroz život vodili njegov oštar um i oštrica mača, dobio je više udaraca nego zlata. Bio je visok, mršav čovek sa sokolovim okom i nosem predatora. Verižnjača mu je bila izlizana, a somotni ogrtač ostareo i pohaban. Dragulja odavno nije bilo na drškama njegovog mača i bodeža.

Viteški posed je odisao siromaštvom. Suvi rovovi koji su okruživali zamak su bili popunjeni na više mesta, a spoljašnji zidovi su bili tek gomile kamena koji se krunio. Korov je je rastao po dvorištu i preko zatrpanog bunara.

Prostorije u zamku su bile prašnjave i prazne, a ogromni, pustinjski paukovi su pleli svoje mreže po kamenu. Gušteri su trčakrali preko polomljenih zastava, dok je bat oklopljenih stopala jezivo odjekivao kroz tu prazninu. Nije bilo bezbrižnih seljana koji su nosili žitarice i ispijali vino po pustim dvorištima, niti je bilo veselih paževa koji su pevali duž prašnjavih hodnika. Duže od veka je posed stajao napušten dok D’Ibelin nije dojahao preko Jordana i učinio ga pljačkaškim imanjem. Gospodar Reno je pod pritiskom siromaštva postao vođa bandita koji su pljačkali karavane muslimana.

A sada je u zapuštenoj kuli imanja koje je propadalo, vitez u svojoj pohabanoj odeždi ispijao vino sa svojim gostom.

„Priča o izdaji koja te je zadesila mi nije potpuno strana, dobri gospodaru“, rekao je Reno neočekivano. Još od pijanstva u Damijeti Kal nije pričao o svojoj prošlosti. „Neke glasine o dešavanjima u Irskoj su stigle i do ovih pustih krajeva. Kao jedan propali avanturista drugome, želim ti dobrodošlicu. Ali voleo bih da čujem priču sa tvojih usana.“

Kal se nasmejao ogorčeno i otpio dobar gutljaj vina.

„Tu priču je najbolje brzo ispričati i još brže zaboraviti. Oteli su mi nasledstvo pre rođenja, pa lutam i preživljavam zahvaljujući svom maču. Engleski lordovi su se pretvarali da se saosećaju sa mojim namerama da povratim irski tron. Rekli su mi da će se, ako im budem pomogao u borbi protiv O’Nilovih, oni odreći odanosti Henriju od Engleske i služiti mene, kao moji baroni. Tako su se zakleli Vilijam Fizdžerald i njegovo plemstvo. Nisam potpuna budala. Nisu me ubedili tako lako, ali ledi Elinor de Kursi, sa svojom crnom kosom i ponosnim, normanskim očima, koja je glumila ljubav prema meni… Pakao!“

„Zašto da otežem priču? Borio sam se za njih – osvojio tron za njih. Prevarili su me i odbacili. Borio sam se za tron sa manje od hiljadu ljudi uz mene. Njihove kosti trunu pod padinama Donegala. Bolje da sam i ja tamo poginuo – ali moji vojnici su me nesvesnog odvukli sa bojišta. A onda me se rođeni klan odrekao.“

„Podneo sam sve – pošto sam presekao grlo Vilijamu Ficdžeraldu među njegovim pristalicama. Nećemo o tome više govoriti. Moje kraljevsto je sada poput oblaka i mesečine. Tražim zaborav za izgubljenu ambiciju i duh mrtve ljubavi.“

„Ostani ovde i pljačkaj karavane sa mnom“, predložio je Reno.

Kal je slegnuo ramenima.

„Ne bih dugo poživeo, bojim se. Sa četrdeset pet naoružanih ljudi nećeš moći još dugo da braniš ovu ruinu. Video sam da je stari bunar odavno presušio i urušio se, a rezervoari su polomljeni. U slučaju opsade bi imao samo cisterne koje si izgradio i napunio vodom sa blatnjavih, prolećnih izvora izvan zidina. Potrajale bi tek nekoliko dana u najboljem slučaju.“

„Siromaštvo nagoni ljude na očajnička dela“, priznao je Reno iskreno. „Godfri, prvi gospodar Jerusalima, je izgradio ovaj zamak kao predstražu u danima kada se njegova teritorija protezala dalje od Jordana. Saladin je protutnjao ovuda i delimično ga oštetio. Od tada je dom samo slepim miševima i šakalima. Ja sam od njega napravio svoju jazbinu iz koje pljačkam karavane koji idu za Meku, ali plen je oskudan.“

„Moj sused, šejh Sulejman ibn Omad će me svakako uništiti ako se predugo zadržim, mada sam do sad uspešno izbegavao njegove konjice i odbijao iznenadne napade. Zakleo se da će obesiti moju glavu u svojoj kuli, besan zbog mojih napada na hodočasnike ka Meki, koje on po dužnosti mora da zaštiti.“

„Imam još jednu ideju na umu. Pogledaj, nacrtao sam mapu na stolu vrhom svog bodeža. Evo ga zamak. Ovde na severu je El Omad, trvđava šejha Sulejmana. A sad pogledaj ovo – daleko na istoku je ova krivudava linija. To je reka Eufrat koja izvire u brdima Male Azije i teče kroz ravnice da bi se na kraju spojila sa Tigrom i ulila se u Bahr el Fars – Persijski zaliv – ispod Basre. Dakle, pratim Tigar.“

„Ovde sam obeležio mesto pored reke Tigra. Tu je Mosul koji pripada Persijancima. Iza Mosula je nepoznata zemlja pustinja i planina, ali među tim planinama je grad koji se zove Šahazar (12), mesto na kom sultani skrivaju blago. Tu gospodari Istoka šalju svoje zlato i dragulje kako bi ih čuvali, a gradom vlada kult ratnika koji su se zakleli da će to blago čuvati. Kapije su zapečaćene dan i noć i karavani ne putuju kroz grad. To je tajno mesto bogatstva i zadovoljstva, a muslimani pokušavaju da sakriju vesti o njemu od hrišćanskih ušiju. Moja ideja je da napustim ove ruševine i krenem na istok u potrazi za tim gradom!“

Kal se osmehnuo diveći se tom veličanstvenom ludilu, ali je odmahnuo glavom.

„Ako je tako dobro čuvan kao što tvrdiš, kako može šačica ljudi da gaji nadu da će ga osvojiti, čak i ako uspeju da prođu neprijateljsku zemlju do njega?“

„Jer ga je šačica Franaka već osvojila“, odgovorio je D’Ibelin. „Pre skoro pola veka, avanturista Kormak Fic Džefri je opljačkao Šahazar među planinama i odneo neviđeni plen sa sobom. Ako je on uspeo, može i neko drugi. Naravno, to je ludost; velike su šanse da će nam Kurdi prerezati grkljane pre nego što stignemo do Eufrata. Ali jahaćemo mudro i, pošto su muslimani zauzeti Mongolima, mala grupa jahača možda bude uspela da se provuče. Stići ćemo pre vesti o našem dolasku i uletećemo u Šahazar poput vihora. Lorde Kale, da li bi trebalo da sedimo skrštenih ruku i čekamo da Bajbars napusti Egipat i sve nas pobije ili da se kockamo sa šansama i opljačkamo gnezdo grabljivica pred nosem muslimana i Mongola?“

Kalove hladne oči su bljesnule i nasmejao se grohotom dok se skrivenom ludilu u njegovoj duši dopadala predložena besmislica. Njegova glatka šaka se spustila na potamneli dlan Renoa d’Ibelina.

„Propast se nadvila nad krstaškim zemljama, a smrt je ista zatekla čoveka na ludačkom pohodu ili u borbi prsa u prsa! Jašemo na istok i samo đavo zna kakva nas propast čeka!“

Sunce jedva da je zašlo kada se Kalov sluga, koji ga je pratio verno u svim prethodnim lutanjima, iskrao iz urušenih zidina i odjahao ka Jordanu, goneći svog oronulog konjića nemilosrdno. Ludilo njegovog gospodara je prevazišlo njegove dužnosti, a život mu je bio drag, makar u kaljuzi kairskih ulica.

Prve zvezde su treperele na nebu kada su Reno d’Ibelin i Crveni Kal krenuli niz padinu na čelu svojih vojnika koji su bili okaljeni, uzdržani borci. Većina ih je bila rođena na Istoku, ali je bilo i nekoliko veterana iz Normandije i rajnske oblasti koji su sledili svoje gospodare u Svetu zemlju i ostali tu. Bili su dobro opremljeni – pokriveni košuljama od veriga i čeličnim šlemovima i nosili su romboidne štitove. Jahali su na arabljanskim konjima i visokim, turkmanskim pastuvima, a višak konja ih je pratio. Brojni pastuvi koje su uhvatili bili su razlog zašto je u Renoovom umu sazrela ideja o pljačkaškom pohodu.

D’Ibelin je odavno naučio lekciju Istoka – uspeh pohoda je zavisio od stizanja do cilja pre vesti o pljački, a za to su bili potrebni najbolji konji. Svesni da je čitav plan ludost, Kal i Reno su jahali u nepoznatu zemlju, daleko na istoku, iznad koje su lešinari neprestano kružili.

Napomene:
1) Kratke kožne pantalone koje su bile korisne zbog jahanja na konju.
2) Muslimani su zapadnjake tokom Krstaških ratova nazivali Francima bez obzira odakle su dolazili.
3) Turkijski jezici su deo altajske porodice jezika i dele sa nekoliko podgrupa. Brojni narodi govore turkijskim jezicima koji su se mešali vremenom i uticali jedni na druge. Danas su najbrojniji Turci i Uzbeci. U ovu grupu spadaju i Turkmeni, Kirgizi, Kazahi, Tatari, Ujguri,…
4) Malik (ملك) – kralj na arapskom; upravitelj i poglavar strane zemlje
5) Erlik je bog mrtvih i podzemnog sveta u turkijskoj i mongolskoj mitologiji.
6) Geli su keltska etnolingvistička grupa.
7) Šadžar ad-Dur (شجر الدر) je sultanija u Egiptu pred kraj ajubidske dinastije.
8) Kumis je mlečni proizvod od konjskog mleka koji sadrži alkohol.
9) Nazarenima su muslimani nazivali hrišćane.
10) Halat (خَلْعَت na persijskom) ili čapan na turkijskom je široki ogrtač dugih rukava koje nose i muškarci i žene u različitim oblicima.
11) Na arapskom مملوك (mamlūk) u jednini i (مماليك) mamālīk u množini.
12) Grad koji je izmislio pisac po svemu sudeći.

Nastavak pročitajte ovde.

Svetlana Strugarević