Klasična arapska poezija – ljubavne pesme

Koje ljubavne priče opstaju vekovima i kada zaljubljene odavno prekrije zemlja? One koje su opevane ili zapisane je svakako jedan od odgovora. Ako bilo koga zainteresuje klasična arapska poezija, ubrzo će otkriti da je ljubav – prema drugoj osobi (stvarnoj ili imaginarnoj), Bogu ili sebi (u hvalospevima) – jedna od tema koje su nepresušni izvor inspiracije.

Tri pesme od dva pesnika iz omajadskog perioda i jednog iz abasidskog perioda su pred vama da pokažu majušni deo bogatog nasleđa arapske klasične poezije čija je glavna tema ljubav.

Jazid ibn Muavija (يزيد بن معاوية) je poznat kao drugi omajadski halifa tokom čije vladavine se desila bitka na Kerbeli. Mada učenjaci iz abasidskog perioda tvrde da je bio snažan, odlučan i hrabar, kao i da je pisao finu poeziju, Jazid ibn Muavija nije bio omiljen narodu za vreme života. Umro je 683. nakon trogodišnje vladavine.
Ali kao pesnik, Jazid ibn Muavija pokazuje drugu stranu koja ne pristaje neomiljenom vladaru tokom čije vladavine je bilo mnogo pobuna. U jednoj od pesama halifa zamišlja šta bi bilo kada bi njegova draga, koja je gorda i odbija njegovo udvaranje, saznala da umire i rastužila se.

Zabranjeno je mojoj ruci sve što je u svojoj držala moja draga,
kao da mi je linijama dlanova njenih istekla iz tela snaga.

Na dlanu njenom linije do jagodica kao da stvaraju mravi,
bela, kao iz oblaka kad padne grad i nakiti se po livadi.

Sa svih strana je strele iz oka lukom od obrva u moje srce odapela.
U njenoj ruci i češalj postaje zamka što lovi mi srce i čupa iz tela.

Ona zrači poput sunca koje kada bi je jednom videlo
nikada više nikoga obasjalo ne bi, samo bi se sebe stidelo.

Pitao sam je da joj se približim, a ona reče da ne budem lud,
umro je od tuge svaki koji je to poželeo i da je uzalud sav mi trud.

Dodala je: „Koliko je samo mojih žrtava umrlo od svoje strasti već,
a o svojoj ljubavi, sprečeni daljinom, ne stigoše da kažu ni reč.“

Rekoh: „Ljubavniku fali strpljenja, neka mi Milostivi poštedi glavu“,
a ona me sravni sa zemljom kada reče: „Pogledaj šta gazela učini lavu.“

Poslala je prividu da me poseti, pa da nestane iz prisustva moga
„Opiši mi ga, al’ ništa ne dodaj i ne oduzmi, tako ti Boga!“

„Ostavih ga dok je umirao od žeđi“, privida tad izreče.
„Ti si mu rekla da vodi ne prilazi, a tvoje su mu želje preče.“

„Govorio je istinu o jačini ljubavi svoje“, začuše se uzdasi njeni.
Oh, kako su mi te reči godile i gasile ovaj plamen u meni.

Utišala je svoj ponos i pitala je za mene, a drugi su joj ovako rekli:
„Nema ni trunke života u njemu, njemu su zemaljski dani istekli.“

Kršila je prste dok su biseri iz narcisa potekli i zalivali ruže pod njima,
a zrna belog grada su se zarivali u usne crvene poput najboljeg vina.

Zaplakala je iz sveg glasa i bez stega rekla ne oklevajući ni trena
„Nikada sestra ni majka ne žališe svoje k’o što ja žalim što njega nema.“

Ako mi suparnici zavide na smrti, dobrom nek im se vrati
takav sam da me i u smrti njihova zavist i dalje prati.

Džemil ibn Maamar (جميل بن معمر) poznatiji kao Džemil Busejna je omajadski pesnik čuven po ljubavnoj poeziji. Pripadao je uzritskom plemenu koje je ostalo upamćeno u legendi po platonskoj, dubokoj ljubavi za koju su rado i život davali. Umro je 701. godine, a nadimak Busejna je dobio po devojci koju je voleo i kojoj je posvetio svoju poeziju.
U svojim pesmama on se obraća Busejni i ljudima koji slušaju njegove stihove, piše o svojim zgodama i nezgodama i filozofira o životu, duboko zaljubljen. Mada je Džemilu, za razliku od nesrećnih dugih pesnika, bilo dozvoljeno da viđa Busejnu (navodno su otac i brat utvrdili da je čestit i da mu se može verovati) u jednoj od pesama, Džemil opisuje emocije koje mu potpuno pomućuju razum. Čitavo njegovo biće je obuzela ljubav prema Busejni, pa u nekim trenucima doživljava priviđenja i preti mu sudbina prethodnika, legendarnog pesnika Medžnuna koji je poludeo od ljubavi prema Lejli.

Seća se sa radošću ovo ranjeno srce Busejne,
nežni peščar priviđenja su na nju uspomene.

Zacvile moja mlada deva i do mene otegnut jauk stiže
u uspavanom pesku gde se dina za dinom k’o prepreka niže.

Da li me oči zavaraše ili videh gde vatra sija
u šipražju peščara? Ustajte četo karavandžija!

Brzo ka svetlu vatre što zabačena i daleka tinja,
gasi se kao duša koju pritiska praznina .

De, usnuli, krenite! Jedva da još gori
Pitam vas: „Da li ljubav čoveka mori?“

Ta, mnoge sam karavane zbog nje zaustavio,
Da nije nje, ni ovaj ne bi stao i daleko bi već bio.

Izobilje k’o ja vide kada bace pogled na brzinu
Osvrnu se još jednom, vide ništavilo i prazninu.

Abu at-Tajib Ahmed ibn al-Husejn al-Mutanabi (أبو الطيب أحمد بن الحسين المتنبّي) je arapski pesnik iz Iraka koji je živeo u desetom veku između 915. i 965. godine. Njegov nadimak, al-Mutanabi, znači „onaj koji želi da postane prorok“. Smatra se jednim od najvećih arapskih pesnika svih vremena. Zahvaljujući poeziji, koju je navodno stvarao od svoje devete godine, al-Mutanabi se izborio za svoje mesto na dvorovima brojnih vladara. Pored hvalospeva vladarima, kao i većina pesnika u to vreme, hvalio je sebe, hrabrost, filozofirao o životu, opisivao borbe, prirodu i patio zbog nemoguće ljubavi.

U delu iz jedne od kasida koji sledi, al-Mutanabi opisuje trenutak kada junak nailazi na ruševine gde su nekada bili šatori plemena njegove drage. Okružen saputnicima i prijateljima kojima nije jasan razlog njegove iznenadne tuge, junak odgovara na pitanja. Iz razgovora saznajemo da je pleme njegove drage neprijateljsko pleme, ali i da njegova hrabrost i ljubav nadjačavaju strah od smrti.

Ko na poziv da se jave kad videh ruševine gde stoje,
sve jahače i kamile pretekoše suze moje.

Stojeći sa drugovima, hitam rukom da ih sklanja,
ali one dalje teku između prigovora i opravdanja.

Ne beše im odmah jasno jer stajahu ispred mene
kakva me to daljina muči mnogo deblja od koprene.

„Ko i svak što silno ljubi bejah željan ja sastanka
spoznaja da nade nema, stvori od me očajnika.“

„Da posetiš pleme one koju tvoje srce voli,
k’o dar bi te dočekalo oštro koplje i mač goli.“

„Najpogubnija od svih nevolja mi je rastanak od moje drage.
Neću valjda ja, davljenik, da se plašim malo vlage?“

Tekst i prepev pesama: Svetlana Strugarević