Rada Novitović – Pobednica Književnog konkursa u Kategoriji za najbolju priču

Rada Novitović je rođena 2000. godine u Užicu, a trenutno živi u Beogradu gde studira nemački jezik na Filološkom fakultetu. Bavi se volonterskim radom – predaje nemački na Filozofskom fakultetu i član je tima za odlazeće prakse u studentskoj organizaciji AIESEC, preko koje je bila i na volonterskoj praksi u Rusiji. Od pre nekoliko meseci počela je intenzivnije da piše kako bi sve svoje priče objedinila u jednu zbirku.

Rada je pobedila na našem konkursu u Kategoriji za najbolju priču i time je dobila put u Maroko. Nakon što se vratila, razgovarali smo sa njom o tom putovanju, inspiraciji za priču i pokušali da saznamo više o životu ove vredne i zanimljive mlade dame, koja već sada tečno govori engleski, nemački i ruski, a pored toga, sama uči arapski već nekoliko godina.

Reci nam nešto o svom putovanju u Maroko.

“Pre ovoga uopše nisam ni razmišljala o Maroku… Uglavnom sam bila okrenuta Egiptu. Zapravo, meni je bilo krivo što je to bila moja nagrada. Bilo mi je krivo zato što su svi otišli u Egipat, a samo ja u Maroko. Sad, iskreno, zahvalna sam, ko god da je odlučio da je to moja nagrada. Oduševljena sam (Marokom)!”

Ostala je sedam dana u Marakešu, jer je toliko vremena mogla da izdvoji zbog fakulteta i posla, ali kaže da joj je žao što nije mogla da ostane duže. U hostelu je stekla nekoliko prijatelja Marokanaca koji su je upoznali sa načinom života ljudi u planinama i pustinji. Kaže da je oduševljena kulturom i ljudima na koje je tamo naišla. Sada bi se vratila u Maroko kako bi obišla i druga mesta o kojima je čula.

“Čak sam dobila ponudu da radim u jednom hostelu tamo preko leta, ali već idem u Nemačku, pa ne mogu, morala sam da odbijem.”

Svidelo joj se što su ljudi prijateljski nastrojeni i što vole da se šale. Najveći ustisak joj je ostavio trg Jemaa el Fnaa za koji kaže da noću izgleda potpuno drugačije nego tokom dana.

Da li si putovala u još neku arapsku zemlju?

“U arapsku ne, nisam nijednu. I ovo ne bih, da nije bilo Konkursa. Uglavnom gledam da odem u Egipat ili Kuvajt. To mi je plan za ovu godinu.”

U Egipat bi želela da ode jer je zaljubljena u egipatsku istoriju, a za Kuvajt kaže:

“Ja mnogo volim konje, a oni (Kuvajćani) favorizuju te životinje i onda bi mi bio san da odem u neku njihovu ergelu…Živim za to.”

Reci nam nešto o priči koju si napisala. Odakle je došla inspiracija?

“Prošle godine sam otišla na jedan projekat u Rusiju i tamo sam stvarno radila.” kaže Rada kroz smeh. Nastavila je o tome kako je inspiraciju našla u ličnom iskustvu radeći na tom projektu i zaista je tamo upoznala jednog Egipćanina koji joj se svideo. Međutim, ostatak priče je plod mašte.

“Ja pišem već godinama. Imala sam lošiji život i nisam htela da pričam ni sa kim i zato pišem, tu prenosim svoje emocije. Generalno, sve moje priče imaju tragičan kraj i nekako se loše završavaju.”

Rada kaže da je priču prvobitno napisala na srpskom, a zatim je prevela na arapski.

Počela je da uči arapski pre oko dve godine. U početku je učila sama i kaže da su joj slova bila najveći izazov tada. U međuvremenu je stekla prijatelje iz arapskih zemalja sa kojima vežba izgovor i uči nove izraze. Ono što ju je privuklo da uči arapski jeste arapska poezija koja ima specifičan ritam i melodiju, pa je poželela da to razume u originalu. Iako smatra da njen arapski nije odličan i ima još mnogo da uči, savršeno razlikuje arapske dijalekte.

Šta voliš da čitaš?

“Jeste da sam pisac, ali više čitam poeziju i onda tražim inspiraciju u tome. Ako me neka pesma dotakne, tražim razlog zašto je to tako napisano. Na primer, ti kada pročitaš knjigu, tebe više zanima sadržaj nego zašto je to tako napisano, ali ja više gledam da nađem zašto je taj pisac pisao tako. Jer, na primer, znam i ja kad pišem nešto, zašto tako pišem.”

Posebno voli ljubavne i rodoljubive pesme. Od arapskih pesnika voli Halila Džubrana, jer joj se sviđa njegova životna filozofija.

“Dosta me privlače ruske (pesme), na primer Ljermontov, Jesenjin, Puškin – kao najpoznatiji, ali i oni manje poznati.”

U budućnosti, pored toga da uči jezike i završi fakultet, želi da putuje i upoznaje ljude iz celog sveta, a možda jednog dana otvori i svoju školu jezika.

Bajka za kraj

Sećam se kao da je juče bilo kada smo se upoznali. U ogromnoj Rusiji, sreli se jedna Srpkinja i jedan Egipćanin. Visok, tamnoput sa crnim, sjajnim očima, muškarac iz snova. A ja smotana, riđokosa devojka neverovatno očarana njime i potpuno nesvesna kakvu će priču kasnije ispisati taj jedan, slučajan susret. Došla sam u Rusiju s namerom da pronađem posao. Sa svojim znanjem više stranih jezika očekivala sam da će to biti lako, ali realnost je bila drugačija. Pomoću svojih poznanika zaposlila sam se u jednoj ruskoj firmi kao prevodilac.
Obično nisam kasnila, ali jedno jutro sam predugo ispred ogledala nameštala kosu, a onda sam žurila da stignem na vreme. Jurila sam hodnicima firme dok nisam skrenula na jednom ćošku i sudarila se sa tim savršenim Egipćaninom koji je takođe tu radio. Ne znam iz kog razloga sam sve stvari bacila uvis kada to vidno uopšte nije bilo potrebno. Izgledalo je kao loše snimljena scena iz nekog američkog filma. Iako sam izgledala presmešno, on se poneo kao pravi džentlmen pomogavši mi da skupim stvari i pozvavši me na piće. Naravno da sam odmah prihvatila. Izlazili smo više puta i veoma se zbližili. Iako sam učila arapski, nisam želela to da mu kažem da ne bih zvučala još smešnije nego što jesam sa mojim piskavim glasom. Mnogo smo putovali. Za nekoliko meseci obišli smo celu Evropu, a potom i Afriku. Ponekad smo išli i u Egipat i Srbiju kod naših porodica. Uživali smo u svakom trenutku i bili presrećni zajedno. On me je voleo i radio je sve samo da nikada ne skidam osmeh sa lica. I nisam.
Često se dešavalo da na putovanja ne idemo zajedno. Tada smo sa sobom nosili amajliju, školjku u obliku srca koju nam je na plaži dao jedan starac koji je video kada me je on zaprosio. Navodno nas je amajlija čuvala i donosila sreću. I verujem da jeste, sve dok on jednom nije trebalo da krene na put, a ja žureći da mu dam amajliju, ispustim je. Neverovatno je u koliko se delića slomila. Osetila sam neki nemir, ali ni on ni ja se nismo obazirali na to i otišao je bez nje. Čekala sam da se javi da je stigao. Umesto od njega, dobila sam poziv iz firme da se njegov avion srušio u more. Nakon toga je usledilo bezbroj trenutaka iščekivanja, straha, nade da je živ. Ali nije. Poginuo je sa još oko stotinu putnika. Taj put niko nije preživeo. Tuga mi je razbila srce u sitne komadiće, baš kao što sam ja onu amajliju. Svakodnevno sam se borila sa činjenicom da se on ne budi kraj mene. Pokušavala sam da skrenem misli i pobegnem od sećanja, ali su me uvek iznova zarobljavali, kao najteži okovi koje vučem kroz život. Tešila sam se da će novim danom biti drugačije, ali trebalo je zaspati suznih očiju i skupiti snage da poverujem da on više nikada neće biti tu. I baš kao da je taj minut pred san bio najduži. Nedostajao mi je, nedostajao svakim otkucajem srca. El Qulan Mangrove Forest – mesto koje sam nekada najviše volela, postalo je samo groblje mojih sećanja i nekadašnje sreće. Vešto sam prikrivala tugu. Mogla sam da se nasmejem, ali ne i da budem srećna. Malo je bilo onih koji su znali koliko mi je bila teška bitka koju vodim. „Ne odustaj.“ „Prebolećeš.“ „Kraj je. Prihvati to“ – govorili su. Nisu znali da je ovo bajka koja nema kraj. Bajka koja je iza sebe ostavila brojne noći ispunjene čežnjom, dane čekanja, more suza i hiljade neizgovorenih reči. I čini se da bi o njoj mogle da se pišu one najduže i najlepše balade, ali ova je bajka, ipak, kratka. Zaljubila sam se, volela, borila se, prebolela, ali nikada nisam zaboravila.

حكاية خرافية من أجل النهاية

أتذكر ذلك ، مثلما حدث بالأمس عندما التقينا لأول مرة. في روسيا الجميلة ،تقابلت فتاة صربية وفتى مصري. طويل القامة داكن ذا بشرة داكنة ، عيون مشرقة ،فتي أحلامك. وهي فتاة حمراء مدهشة طعنت معه وغير مدركين تماما لنوع القصة التي ستكتب تلك المصادفة. جئت إلى روسيا لأجد وظيفة. عندما كنت أعرف عدة لغات ، كنت أتوقع أن يكون الأمر سهلاً ، لكن الواقع مختلف تماماً. بمساعدة معارفي ، حصلت على وظيفة كمترجمة. أنا لم أتأخر أبداً ، لكن في صباح أحد الأيام ، وقفت لفترة طويلة أمام المرآة ، لذا كان عليّ أن أهرع للوصول إلى هناك في الوقت المحدد. كنت أطارد قاعات الشركة عندما قمت بلف الزاوية وسحقت إلى ذلك المصري المثالي الذي تبين أنه كان يعمل هناك أيضا. لا أعرف كيف ولماذا ، لكني أسقطت كل الأشياء التي كنت أحملها حتى مع أنه من الواضح أنه غير ضروري. بدت وكأنها مشهد هزيل من الكوميديا ​​الرومانسية الأمريكية. على الرغم من أنني بدوت مرحة ، إلا أنه تصرف مثل رجل نبيل وساعدني في التقاط كل الأشياء ودعاني لتناول مشروب. بالطبع قبلت ذلك على الفور. مع مرور الوقت ، خرجنا لعدة مرات وأصبحنا قريبين جدا. بدأت بتعلم اللغة العربية ، لكنني لم أرغب في أن أراها أكثر سخرية مما كنت عليه بالفعل بصوتي الحاد. لقد سافرنا كثيرا. في غضون بضعة أشهر ذهبنا في جميع أنحاء أوروبا وأفريقيا. في بعض الأحيان ذهبنا إلى مصر وصربيا لزيارة عائلاتنا. استمتعنا بكل لحظة قضيناها معا. كان يحبني وكان على استعداد لفعل أي شيء يجعلني أبتسم. وانا دائما فعلت. معظم الوقت لم نذهب في رحلات معا. في هذه الحالات كنا نحمل سحر محظوظ ، قذيفة على شكل قلب ، قدمها لنا رجل عجوز مرة على الشاطئ عندما جلسنا علي ضفته. على ما يبدو أن السحر جلب الحظ معنا أينما ذهبنا. أعتقد أنه كان متيم بي حتى ، في إحدى المرات كان يذهب في رحلة ، وفي الاندفاع لإعطائه سحر سقطت عليه وكسر المليارات من البنادق. شعرت بشيء من الشعور بعدم الراحة ، لكن كلا منا تجاهله وذهب بدونه. كنت أنتظر أن يتصل بي ليخبرني أنه قد وصل ، لكنه لم يفعل. بدلا من دعوته ، تلقيت مكالمة من شركة طيران في رحلة كان معه بمعلومات تفيد بأن الطائرةاصطدمت ومضت ساعات قليلة ولازلت اترقب والخوف والأمل معا في قلبي آملا أن يكون قد نجا. لكنه لم يفعل. مات هو و حوالي مائة راكب آخر. تلك الرحلة لم ينج أحد. الحزن كسر قلبي الي قطع صغيرة ، تماما كما كان لي هذا السحر. كل يوم منذ ذلك اليوم هو النضال ، وعدم الاستيقاظ من رؤيته بجانبي جلب لي الفزع حاولت الهروب من الذكريات ، لكنهم استولوا علي في كل مرة ، كأغلى أغلال لسحب الحياة. لقد قبلت أن يومًا جديدًا سيكون مختلفًا ، لكن كان عليّ أن أبكي نفسي للنوم كل ليلة لجمع القوة للاعتقاد بأنه لن يكون هناك أبدًا. وكل دقيقة قبل النوم كانت الأطول. اشتقت له ، فاتني دقات قلبه. غابة إيلان غابة المانغروف – المكان الذي أحبته أكثر من مرة ، أصبحت الآن مقبرة للذكريات وسعادتي السابقة. أنا بمهارة لتخفي حزني. يمكن أن أضحك ، لكن لا يمكن أن أكون سعيدة. فقط عدد قليل من الناس عرفوا كم كانت المعركة طويلة وصعبة. “لا تتخلى” ، “سوف تحصل على” ، “لقد انتهى. تقبل ذلك” – قالوا. ولم يدركوا مقدار الحب الذي كان بيننا و لم يعلموا أن هذه كانت قصة خيالية بلا نهايات. حكاية خرافية من ليلة عديدة من الشوق ، وأيام الانتظار والدموع وآلاف الكلمات غير المعلنة. يبدو أنها يمكن أن تكون واحدة من أطول القصص وأكثرها جمالا ، لكن هذه قصة خيالية ، قصيرة. لقد وقعت في الحب ، أحببت ، حاربت ، حصلت عليها ، ولكن لم أنسها أبداً.

Intervju i tekst: Maja Luković