Ovo je drugi deo priče „Sejači groma“, koju objavljujemo iz tri dela. Ukoliko ste propustili prvi deo, možete ga pročitati ovde.
ČETVRTO POGLAVLJE
Bradati stražar na osmatračnici iznad kapija El Omada, zaklonio je šakom svoje sokolje oči od sunca. Na istoku je rastao oblak prašine, a onda se iz oblaka izdvojila crna tačka i brzo se približavala. Mršavi Arapin je znao da je to usamljeni konjanik koji juriša ka njima. Uzviknuo je u znak upozorenja i istog trenutka su se druge mršave figure pojavile uz njega. Tamnoputi prsti su zatezali lukove i pripremali zašiljena koplja. Gledali su kako im se konjanik približava sa odlučnošću čoveka koji je rođen da vlada i pokorava.
„Franak“, zarežao je jedan. „Konj mu je na izdisaju.“
Gledali su napeto kako usamljeni jahač nestaje od pogleda u suvoj dolini i ponovo se pojavljuje na drugoj, bližoj strani dok su kopite klаparale preko prašnjave površine. Zategao je uzde i zaustavio se pred kapijom. Mršava ruka je prislonila koplje do uveta, ali je i dalje čekala znak glavnog strelca. Franak pod njima je pola sišao, a pola pao sa svog umornog konja i teturao se ka kapijama, oslanjajući se oklopljenom rukom na sedlo.
„Tako mi Alaha i samo Alaha!“, rekao je bradati stražar u čudu. „Ovaj Nazaren je lud!“ Naslonio se preko grudobrana i viknuo: „O mrtvače, šta radiš pred kapijama El Omada?“
Franak je pogledao ka njima dok su mu oči sijale od žeđi i vrelih pustinjskih vetrova. Verižnjača mu je bila bela od peska, a usne osušene i ispucale. S mukom je progovorio.
„Otvori vrata, psu, bolest te pojela!“
„To je Kizil Malik – Crveni kralj – koga ljudi zovu Ludak“, šapnuo je jedan strelac. „Jahao je sa lordom Renoom, kažu pastiri. Zagovaraj ga dok odem po šejha.“
„Dojadio ti je život, Nazarenu“, doviknuo je stražar, „pa si došao pred neprijateljsku kapiju?“
„Zovi mi gospodara zamka, pseto“, zarežao je Gel. „Ne pregovaram sa slugama, a konj mi umire.“
Visoka, vitka figura šejha Sulejmana ibn Omada se pojavila među stražarima. Ostareli gospodar je progovoriо, tiho:
„Alaha mi, ovo je neka klopka. Nazerenu, zašto si ovde?“
Kal je obliznuo bele usne suvim jezikom.
„Kada divlji psi jurišaju na njih, panteri i bivoli beže zajedno“, rekao je. „Propast juriša sa istoka na muslimane i hrišćane. Donosim upozorenje – pozovi svoje vazale i ojačaj kapije, inače će te sledeći izlazak sunca zateći mrtvog na zgarištu svoje tvrđave. Pozivam se na gostoprimstvo iscrpljenom putniku, a i konj mi umire.“
„Nije klopka“, zarežao je šejh sebi u bradu. „Franak donosi vesti – Istok je poharan, a možda su Mongoli stigli i do nas. Otvorite kapije, psi, i pustite ga unutra.“
Kroz otvorene kapije, Kal je s mukom vodio svog umirućeg pastuva. Njegove reči su mu obezbedile ugled kod Arapa.
„Postarajte se za mog konja“, promrmljao je, a usrdne ruke su izvršile naređenje.
Kal se doteturao do kamena za uzjahivanje i svom težinom se svalio na njega uhvativši se šakama za glavu. Sluga mu je doneo krčag vode koju je žedno ispio. Čim je spustio krčag, shvatio je da je šejh sišao sa tornja i da je stajao pred njim. Sulejmanovo oštro oko je odmeravalo Gela od glave do pete. Primetio je umor na njegovom licu, prašinu koja mu se nakupila na verižnjači i sveže ogrebotine po šlemu i štitu – pocrnela krv se skorela na koricama mača, što je bio znak da nije imao vremena da obriše oštricu nakon borbe.
„Borio si se hrabro i pobegao hitro“, zaključio je Sulejman naglas.
„Da, tako mi svetaca!“, nasmejao se gorko princ. „Bežao sam dan i noć bez odmora. Ovaj konj je treći koji je propao poda mnom.“
„Od koga si bežao?“
„Od horde koja mora da je izjahala iz samog Pakla! Divlji jahači sa visokim, krznenim kapama i vučjim glavama na barjacima.“
„La ilaha illa Allahi (1)!“, uzviknu Sulejman. „Horezmijanci koji beže pred Mongolima!“
„Jasno je bilo da su bežali od neke veće najezde“, ogovorio je Kal. „Dopusti mi da ispričam sve kako je bilo. Lord Reno i ja smo jahali ka istoku sa svim njegovim ljudima, tražeći legendarni grad Šahazar…“
„Dakle, to je bio cilj pohoda!“, prekinuo ga je Sulejman. „Spremao sam se da sravnim sa zemljom to leglo pljačkaša kada su mi pastiri javili da su banditi odjahali tokom noći i umakli kao pravi lopovi. Mogao sam da krenem za vama, ali sam znao da hrišćani koji jašu ka istoku srljaju u svoju propast – a niko ne može da promeni Alahovu volju.“
„Tako je“, osmehnuo se Kal lukavo. „Jahali smo na istok u sopstvenu propast, kao slepci koju jurišaju ka oluji. Probili smo se kroz kurdske zemlje i prešli Eufrat. Iza njega, daleko na istoku, videli smo dim i plamen, a lešinari su kružili po nebu. Reno je rekao da se Turkmeni bore protiv Horde. Ali nismo sreli izbeglice. Zapitao sam se zašto – sada mi je jasno. Ubice su se obrušile na njih poput talasa u noći i nikome nisu dopustili da pobegne.“
„Kao ljudi koji jašu u snu u svoju smrt, jahali smo u susret nadolazećoj oluji koja se iznenada sručila na nas i pogodila nas poput munje.
Odjednom se začuo bat kopita preko prevoja i krenuli su za nama – stotine njih! Pošast jahača koji služe kao izvidnica hordi. Nije bilo šanse za beg – naši ljudi su poginuli na mestu.“
„A lord Reno?“, pitao je šejh.
„Mrtav!“, rekao je Kal. „Video sam kako mu sablja razdvaja šlem i lobanju.“
„Neka mu milostivi Alah poštedi dušu paklene vatre koja je namenjena nevernicima!“, pobožno je uzviknuo Sulejman, koji se bio zakleo da će ubiti nesrećnog lorda koji je večito tragao za uzbuđenjima.
„Borio se do smrti“, odgovorio je razjareni Kelt. „Bogami, pagani su padali kao zrelo grožđe pod kopitama naših konja pre nego što su svi stradali. Sȃm sam uspeo da pobegnem.“
Šejh, koji je ostario na ratištu, zamišljao je scene koje su se krile iza jednostavnih rečenica – nalet horde, urlike, krznom ogrnute konjanike i njihove varvarske ratne pokliče i Crvenog Kala, koji poput vetra smrti juriša kroz vrtlog sevajućih oštrica. Zamišljao je kako mač u njegovoj ruci zviždi kroz vazduh, dok konji i jahači padaju pred njim.
„Prestigao sam gonioce“, rekao je Kal, „i dok sam jahao preko brda, pogledao sam unazad i video veliku, crnu masu horde koja se rojila poput skakavaca preko zemlje i ispunjavala nebo žamorom svojih doboša. Turkmeni su se podigli na noge dok smo jurišali kroz njihove zemlje i pustinja je oživela od konjanika – ali čitav Istok je goreo i plemena nisu imala vremena da ulove usamljenog jahača. Pretio im je mnogo jači neprijatelj. Uspeo sam da se provučem i kroz njih.“
„Konj se srušio poda mnom, ali sam ukrao pastuva iz krda koje je čuvao turkmenski dečak. Kada ni on više nije mogao da izdrži, ukrao sam jednog od putujućeg Kurda, koji je sjahao verujući da pomaže putniku na samrti. I sad govorim tebi, kog ljudi nazivaju Čuvarem Staze – čuvaj se, inače će ovi demoni protutnjati preko tvojih ruševina kao što su i preko leševa Turkmena. Mislim da neće pokušati da te opkole – oni su poput vukova u divljim stepama. Prešli su Eufrat. Iza mene je sinoć nebo bilo crveno kao krv. Jahao sam što sam brže mogao, ali mora da su mi za petama.“
„Neka dođu“, odgovorio je besno Arapin. „El Omad je izdržao napade Nazarena, Kurda i Turaka – stotinama godina nijedan neprijatelj nije kročio među ove zidine. Maliče, ovo je vreme kada hrišćani i muslimani moraju da se ujedine. Zahvaljujem ti na upozorenju, i molim te da mi pomogneš da odbranim zidine.“
Ali Kal je odmahnuo glavom.
„Neće ti biti potrebna moja pomoć. Ja imam drugog posla. Nisam jahao do smrti tri plemenita pastuva da bih spasao svoj bezvredni život – inače bih ostavio telo kraj Renoa d’Ibelina. Moram da idem dalje. Jerusalim je na putu ovih đavola, sa uništenim zidinama i manjkom straže.“
Sulejman je prebledeo i uhvatio se za bradu.
„Al-Kuds! Ovi paganski psi će pobiti i hrišćane i muslimane i oskrnaviti sveto mesto!“
„Zato“, ustao je Kal hitro, „moram da ih upozorim. Ovi Horezmijanci su stigli tako izenadno da sigurno nikakva vest o njima nije doprla do Palestine. Na meni je da prenesem upozorenje. Daj mi konja i pusti me da idem.“
„Ne možeš više ništa da učiniš“, usprotivio se Sulejman. „Već si premoren – još sat vremena i pao bi u nesvest iz sedla. Poslaću nekoga od mojih ljudi umesto…“
Kal je odmahnuo glavom. „To je moja dužnost. Spavaću sat vremena – jedan sat ne može da napravi veliku razliku. Onda ću nastaviti dalje.“
„Dođi u moje odaje“, rekao je Sulejman, ali tvrdoglavi Gel je odmahnuo glavom.
„Ovo su i ranije bile moje odaje“, rekao je i spustio se na oskudnu travu u dvorištu. Prebacio je plašt preko sebe i zaspao čvrstim snom od iznemoglosti i umora. Spavao je samo sat vremena kada se sam probudio. Hrana i vino su bili postavljeni pred njega, pa je jeo i pio halapljivo. I dalje je delovao iscrpljeno, ali je tokom kratkog odmora prikupio skrivenu snagu. Kao čovek od čelika u dobu u kom čelik vlada, fizičku robustnost, upotpunio je dinamičnom, duševnom energijom, kojom je prevazišao sebe i koja mu je pomogla da izdrži ono pred čime su mnogo snažniji poklekli.
Dok je jahao kroz kapije na hitrom arabljanskom pastuvu, stražar sa osmatračnice je viknuo i pokazao ka istoku, gde se stub dima uzdizao ka plavetnilu neba. Šejh je podigao ruku u znak pozdrava, dok je Kal jahao ka Jerusalimu u galopu kojim je gutao milje pred sobom.
Beduini su ga u svojim crnim šatorima posmatrali u neverici, a pastiri, oslonjeni na svoje štapove, drhtali su od straha pred njegovim povicima. Prvo bi začuli bat kopita, videli bi oklopljenu ruku kako maše iz daljine, zatim bi im konjanik doviknuo upozorenje i onda bi se bat kopita izgubio u daljini. Za njim su prestravljeni ljudi kupili sitnu svojinu i bežali glavom bez obzira, skrivajući se od nadolazećeg neprijatelja.
PETO POGLAVLJE
Mesec je zalazio kada je Kal projurio kroz mirnu vodu Jordana i uskomešao u njoj sliku zvezdanog neba koje se ogledalo u reci. Sunce je već počelo da se pomalja kada se konj sručio pred kapijama Jerusalima koje su se otvarale na putu ka Damasku. Kal se uspravio, teturavo, i sam polumrtav. Zurio je u ruševine oštećenih zidina i jauknuo na sav glas. Požurio je pešice ka gradu, a grupica tihih Sirijaca ga je radoznalo posmatrala.
Bradati vojnik Flamanac mu se približio vukući koplje za sobom. Kal je zgrabio pljosku vina koja je visila vojniku na pojasu i ispraznio je naiskap.
„Vodi me do patrijarha“, rekao je zadihano. „Propast jaše na hitrim kopitama ka Jerusalimu… Avaj!“
Slabašni jauk od čuda i straha se začuo među narodom – Kal se okrenuo i osetio kako mu se grlo vezuje od užasa. Još jednom je na istoku ugledao plamen i dim – džinovske tragove koje je za sobom ostavljala rušilačka horda.
„Prešli su Jordan!“, viknuo je. „O svi Božji sveci, kako smrtnici mogu da jašu tom brzinom? Prestižu i sam vetar – neka je prokleta slabost koja me je naterala da protraćim sat vremena…“
Reči su mu zastale u grlu dok je gledao uništene zidine. Zaista sat vremena nije puno značilo, jer je propast grada bila sigurna.
Kal je jurio ulicama za vojnikom i primetio da se vesti već šire poput požara. Jevreji su jadikovali u svojim plavim domovima; na ulicama i na krovovima kuća, žene su kršile bele prste i naricale. Visoki Sirijci su pakovali svojinu na magarce i pokretali hordu koja je u rasulu jurila kroz Zapadnu kapiju, posrćući pod teretom pokućstva koji su nosili sa sobom. Grad se zgrčio i drhtao opijen užasavajućom pretnjom koja se primicala sa istoka. Nisu znali ko su ljudi koji su jurišali ka njima, niti ih je zanimalo – smrt je smrt, ko god da je donosi.
Neko je uzviknuo da Tatari dolaze. Muslimani i Nazareni su drhtali. Kal je zatekao patrijarha unezverenog i bespomoćnog. Kako je sa šačicom vojnika mogao da brani grad bez zidina? Bio je spreman da pogine pokušavajući. Više od toga nije mogao. Mule su okupile narod i, po prvi put u istoriji, muslimani i hrišćani su ujedinili snage da bi branili grad koji su i jedni i drugi smatrali svetim. Mase ljudi su jurišale u džamije i katedrale, a neki su sedeli sklupčani na ulicama i otupelo, u predaji, čekali napad. Ljudi su dozivali Jehovu i Alaha. Neki su propovedali čudo koje će spasiti Sveti grad. Ali na nemilosrdnom, plavom nebu, nije se pojavio plamteći mač, samo dim haranja, plamen pokolja i, na kraju, oblak prašine koji su dizali jahači.
Patrijarh je okupio svoju jadnu skupinu vojnika, vitezova, naoružanih hodočasnika i muslimana pred Damaščanskom kapijom. Sve je bilo uzaludno bez zidina, ali imali su nameru da se suoče sa hordom i daju svoje živote, bez nade i bez straha.
Kal je skoro zaboravio na svoj umor, opijen od iščekivanja bitke. Sedeo je na crvenom pastuvu koji mu je dat i uzviknuo je kada je iznenada ugledao visokog, krupnog vojnika na hitrom turskom konju.
„Harune, svih mi svetaca!“
Drugi su se okrenuli ka njemu, a Kal se pokolebao. Da li je to mogao biti Harun? Čovek je nosio verižnjaču i šiljati šlem turskih vojnika. Na mišićavoj desnoj ruci je nosio okrugli štit sa šiljcima, a na pojasu mu je visila duga, široka sablja koja je bila daleko teža od prosečne muslimanske oštrice. Harun je bio uredno obrijan, a taj čovek je nosio zakrivljene turske brkove. Ali, njegov lik… Ozbiljno, tmurno lice i te goruće, plave oči…
„Svih mi svetaca, Harune“, rekao je Kal srdačno, „otkud ti ovde?“
„Alah me ubio ako sam Harun“, odgovorio je vojnik dubokim, gromkim glasom. „Ja sam vojnik Akbar i došao sam na hodočašće u Al-Kuds. Pomešao si me sa nekim.“
Kal se namrštio. Nije imao ni Harunov glas, a opet je bio siguran da ne postoji još jedan par takvih očiju. Slegnuo je ramenima.
„Nemoguće je da… Kuda ćeš?“
Čovek je krenuo negde.
„U brda!“, odgovorio je vojnik. „Nikakve vajde od nas nema ako umremo ovde. Najbolje ti je da pođeš sa mnom. Sudeći po oblaku prašine, čitava horda jaše ka nama.“
„Da bežim pre napada? Nikad!“, prasnuo je Kal. „Idi, ako se plašiš.“
Akbar uzviknu: „Tako mi Alaha i samo Alaha! Čoveku je bolje da legne pred koračajućeg slona nego da mene naziva kukavicom! Ostaću na bojištu dok poslednji Nazaren bude na njemu!“
Kal se okrenuo nakratko, iznerviran razmetljivim ponašanjem. Uprkos gnevu, Gelu se učinilo da se slabašni sjaj zapalio u neustrašivom oku, kao da ga je zabavljalo sve što se zbivalo. Onda je Kal zaboravio na njega. Jauci su se oglasili sa krovova kuća gde su bespomoćni ljudi stajali i čekali nadolazeću propast. Horda se pojavila u vidokrugu iz izmaglice u klisuri Jordana.
Nebo je podrhtavalo u ritmu bubnjeva, a zemlja se tresla pod grmljavinom kopita. Brzina kojom su se približavali je otupela umove žrtava. Sa stepskih visoravni u Aziji, ovi varvari su bežali pred Mongolima kao što cvet čička beži pred povetarcem. Opijeni krvlju pobijenih plemena, deset hiljada njih se obrušilo na Jerusalim gde je preko hiljadu bespomoćnih duša klečalo, drhteći od straha.
Kal je prepoznao odvratna obličja koja su ga proganjala u priviđenjima delirijuma dok se njihao na sedlu tokom svog dugačkog puta – visoki, mršavi pastuvi na kojima su čučale široke figure jahača u vučjim kožama i verižnjačama – koščata, tamna lica i oči koje su sevale kao kod besnih pasa pod visokim, krznenim kapama ili šiljatim šlemovima. Na barjacima su bile prikazane glave vukova, pantera i medveda.
Strmoglavo su jurili putem koji je vodio u Damask, goneći konje preko srušenih zidova, provlačeći se kroz urušene kapije neverovatnom brzinom; na kraju su se sudarili sa grupicom branilaca koja je obola konje da im izađe u susret. Sudarili su se sa njima, slomili ih, rasturili, pregazili i, preko raskomadanih tela, napali srce grada koji je bio osuđen na propast.
Crveni pakao je zavladao ulicama Jerusalima gde su bespomoćni muškarci, žene i deca trčali i vrištali pred ubicama koji su jahali ka njima, zavijali poput vukova i probijali decu kopljima, vitlajući okolo telesima kao barjacima. Pod kopitama su padala tela u agoniji, a krv je kuljala iz utroba. Tamne, krvave ruke, kidale su odeću sa devojaka koje su vrištale od užasa, i razvaljivale zaključana vrata i prozore iza kojih se krio prestravljeni plen. Svi vredni predmeti su bili odnešeni. Vrisci su se uzdizali ka nebu zavijenom u dim, dok su žrtve mučene čelikom i vatrom, kako bi predale svoja sitna blaga. Smrt je jurišala zavijajući kroz ulice Jerusalima, a ljudi su proklinjali svoje bogove dok su umirali.
U prvom talasu napada, branitelji koji nisu odmah stradali, bili su razdvojeni jedni od drugih i, tako razbacani, ostali su potpuno zbunjeni. Silina prvog udara je pastuva Crvenog Kala odnela poput snažne poplave. Zatekao se u uskoj uličici, gde je bio odbačen kao parče drveta u vrtlogu bujice. Izgubio je patrijarha iz vida i bio je siguran da će zateći njegovo telo među pregaženima na Damaščanskoj kapiji.
Mač mu je bio crven do drške, duša gorela od bojnog poleta, a um mu je bio pomućen od besa i straha dok su krici pokolja u gradu dopirali do njegovih ušiju.
„Ostaviću leš pred Grobnicom“, zarežao je i, okrenuvši se, pohitao niz ulicu. Jahao je niz usku, krivudavu ulicu i izašao na Put suza kada je prvi Horezmijanac naišao u jurišu. Sa sablje mu je kapala krv. Crveni pastuv je ramenom zakačio varvarske uzengije, a Kalov mač je sevnuo poput munje. Glava Horezmijanca je poletela sa ramena u grimiznom luku, a Gel je uskliknuo, likujući.
U tom trenutku je stigao drugi, brz poput vetra, i Gel je prepoznao Akbara. Vojnik je jahao ka njemu i vikao: „Pa, dobri gospodaru, jesi li i dalje odlučan da nas obojicu žrtvuješ?“
„Tvoj život je tvoj – moj je moj!“, urlao je Kal dok su mu oči sevale.
Video je da je grupica konjanika stigla do Grobnice drugom ulicom. Sjahali su i dovikivali se na svom varvarskom jeziku, prskajući sveti kamen kapljicama krvi sa svojih oštrica. U crvenoj izmaglici, Kal ih je pokosio kao snežna lavina borovu šumu. Zviždeći mačem, lomio je štitove i šlemove, sekao vratove i razbijao lobanje; pod kopitama napadača koji je urlao, kotrljala su se tela smrskanih glava. U svom ludilu, Kal je bio svestan da nije sam. Akbar je išao za njim; njegov snažan glas je nadjačavao krike, a teška sablja u levoj ruci se probijala kroz verižnjače, meso i kosti.
Ljudi pred Grobnicom su ležali na krvavoj gomili kada se Kal obuzdao i razbistrio crvenu izmaglicu pred očima, odmahnuvši glavom. Akbar je uzviknuo nešto na stranom jeziku i potapšao Kala snažno po ramenima.
„Bogda, bogatyr (2)!“, urlao je dok su mu oči poskakivale. Kal je sada bio siguran da je taj čovek Harun. „Boriš se kao pravi junak, Elrika mi!
Hajde, maliče. Prineo si plemenitu žrtvu svom Bogu. Neće te sigurno kriviti što si pokušao da spasiš sebe. Alahovih mi gromova, čoveče, ne možemo sami da udarimo na deset hiljada!“
„Idi ti“, odgovorio je Kal, dok je otresao crvene kapljice sa mača. „Ovde ću da umrem.“
Akbar se nasmejao. „Ako želiš uzalud da pogineš ovde, to je tvoja stvar! Pagani ti možda budu zahvalni, ali tvoja braća sigurno neće, kada iznenada budu napadnuti! Konjanici su mrtvi i leže po ulicama. Samo smo ti i ja preživeli napad. Ko će upozoriti franačke barone?“
„Mudro zboriš“, rekao je Kal. „Idemo.“
Njih dvojica su galopom odjurili niz ulicu u trenutku kada se horda pojavila na drugom kraju. Stojeći van srušenih zidina, Kal se okrenuo i ugledao visoki plamen. Prekrio je lice rukama.
„Božjih mi rana!“, jauknuo je. „Pale Grobnicu!“
„I skrnave džamiju Al-Aksa, siguran sam“, rekao je Akbar smireno. „Ono što je zapisano, mora tako i da bude. Nijedan čovek ne može da pobegne od svoje sudbine. Sve stvari su prolazne, čak i najveće svetinje.“
Kal je odmahnuo glavom. Duša ga je bolela. Jahali su kroz skupine begunaca koji su vrištali i hvatali se za njihove uzengije, ali Kal je stegao srce. Ako je planirao da upozori barone, nije smeo da se optereti bespomoćnima.
Zvuk paljevine i pokolja je zamirao u daljini, ali se dim i dalje dizao iznad brda kao nemi svedok užasa. Akbar se kratko nasmejao.
„Alaha mi“, uzviknuo je udarivši po luku sedla, „ovi Horezmijanci su opaki borci! Jašu kao Tatari i zamahuju sabljama kao Turci! Voleo bih da ih ja vodim u bitku. Radije bih se borio uz njih nego protiv njih.“
Kal nije odgovorio. Njegov čudni saputnik mu je delovao kao Faun, bezdušno, mitsko biće koje se svojim divovkim smehom podsmevalo svemu što je ljudsko – stvorenje koje je pripadalo svetu ljudskih snova i priviđenja.
Akbar je iznenada progovorio. „Ovde se rastajemo, maliče. Tebe put vodi u Askalon, a mene u Al-Qahira.“
„Zašto u Kairo, Akbare ili Harune ili kako god da se zoveš?“, pitao je Kal.
„Imam posla sa velikim praznoglavcem Bajbarsom, neka ga đavo nosi!“, viknuo je Akbar, a gromoglasan smeh je odjekivao uz bat kopita.
Nekoliko sati kasnije je Kal, terajući svog konja što je brže mogao, sreo dva putnika – mršavog viteza u verižnjači preko celog tela i sa šlemom kroz koji su mu se videle samo oči, i njegovog jedinog pratioca – krupnog, crvenobradog deliju koji je nosio zašiljeni šlem, verižnjaču u vidu krljušti i sekiru. Nešto se pobunilo u Kalu dok je gledao neustrašivo, zbunjujuće lice, pa se zaustavio.
„Čoveče, gde sam te sreo ranije?“
Neustrašivi, ledeni pogled, sreo se sa njegovim.
„Odina mi, ne bih znao. Ja sam Vulfgar Danac, a ovo je moj gospodar.“
Kal je bacio pogled ka tihom vitezu na čijem štitu nije bilo obeležja. Kroz rešetke na viziru, oči iz senke su ga posmatrale – dragi Bože! Kal je zadrhtao od iznenađenja. Ostao je unezveren, a hiljadu misli mu se rojilo u glavi. Nagnuo se napred pokušavajući da proviri kroz vizir, ali vitez se povukao unazad kao što bi žena uradila u takvoj situaciji. Tim potezom je ukorio Kala, pa je ovaj pocrveneo.
„Molim za oproštaj, gospodaru“, rekao je. „Nisam nameravao da budem nepristojan.“
„Moj gospodar se zakleo da neće progovoriti, niti otkriti svoj lik, dok ne ispuni misiju koja je pred njim“, rekao je grubo Danac. „Poznat je kao Maskirani vitez. Putujemo ka Jerusalimu.“
Kal je tužno odmahnuo glavom.
„Nijedan hrišćanin ne može tamo. Nevernici iz dalekih stepa su preskočili zidine i Sveti grad leži u ruševinama koje se dime.“
Danac je zinuo u čudu.
„Jerusalim? Osvojen?“ Zurio je bledo. „Gospodaru, to ne može biti! Kako je Bog dopustio da Sveti grad padne u ruke nevernika?“
„Ne znam“, rekao je Kal ogorčeno. „Putevi Gospodnji i Njegova beskonačna mislosti mi nisu znani – ali ulice Jerusalima se kupaju u krvi svog naroda, a Grobnica je garava od paganskog plamena.“
Zamišljen, Danac se uhvatio za svoju crvenu bradu i pogledao u gospodara koji je ćutke sedeo u sedlu.
„Odina mu“, zarežao je, „šta da radimo sad?“
„Ništa ne možete da uradite“, odgovorio je Kal, „osim da se vratite u Askalon i upozorite ih. Krenuo sam tamo, ali ako ćete vi da se vratite, ja ću potražiti Voltera de Brijena. Recite gospodaru Askalona da je Jerusalim pao u paganske ruke Turaka iz dalekih stepa, koji su poznati kao Horezmijanci i koji broje oko deset hiljada ljudi. Recite mu da se spremi za rat i ne štedite konje na putu do Askalona.“
Kal je projahao pored njih i uputio se ka Jafi.
Napomene:
1) „Nema boga do Alaha“, deo je šehade kojim se svedoči Božje jedinstvo.
Na arapskom: لا إله إلا الله
2) „Bogda bogatyr“, Bajbars uzvikuje nekoliko puta. Pošto objašnjenja uz priču nema, ne možemo da znamo šta je pisac verovao da ta fraza znači. Na osnovu baze podataka o etimologiji turkijskih i mongloskih jezika (CGI scripts: Starostin, S. 1998-2003; Bronnikov, G. 1998-2003; Krylov, P. 2005-2009), bogda znači „sveti“ ili „mudar“, a bogatyr „heroj, ratnik, junak“. Pretpostavljamo da Bajbars uzvikuje „svetog mi ratnika“ ili u slobodnijem tumačenju „svih mi heroja“. Prevodiocu drugo značenje nije poznato. Bogatir (na ruskom богатырь) je takođe vitez, ratnik, junak, lutalica i snažna osoba u srednjovekovnim ruskim pričama. Reč vodi poreklo iz starog turkijskog jezika.
Nastavak pročitajte ovde!
Prevod: Svetlana Strugarević
