Nadin Labaki

Nadin Labaki je libanska glumica i filmska rediteljka. Odrasla je u Bejrutu, koji je bio razoren dugogodišnjim građanskim ratom, u bliskoistočnoj kulturi u kojoj žene imaju manje slobode nego muškarci.

Veliku ulogu u njenom obrazovanju su igrali filmovi koje je gledala na televiziji dok je bila dete. Odatle je saznala mnogo o svetu van Libana, ali i još bitnije, da kroz film može da se izrazi, i prikaže sve što poželi. Ta ljubav prema filmu kao pokretaču, načinu izražavanja i mestu gde je mogla da bude slobodna, dala joj je snage da prevaziđe sve prepreke zajednice i studira audio-vizuelnu umetnost u Bejrutu. Njen diplomski film Pasterova ulica 11 je 1997. godine osvojio nagradu za najbolji kratki film na Bijenalu arapskog filma u Parizu.

Godine 2003. Labaki upoznaje producentkinju Anne-Marie Toussaint. Ovo poznanstvo je dovelo do toga da Festival u Kanu sponzoriše njen prvi film Karamel (2007), za koji je ona sama napisala scenario, režirala ga i igrala jednu od glavnih uloga.

Originalno ime filma na arapskom je Sukkar banat što predstavlja šećernu pastu koja se koristi za depilaciju u arapskim zemljama. Nadin kaže da joj se svidela ideja za naziv, i taj gorko-slatki utisak koji ostavlja, jer je ta pasta slatka i devojke ne mogu da odole, a da ne probaju malo, pre nego što započnu taj bolan proces, i to sve za lepotu!

Radnja filma Karamel se odvija u salonu lepote Si Bell u Bejrutu, gde vlasnica salona Lajal (Nadin) i njene prijateljice pokušavaju da reše svoje komplikovane ljubavne živote. Život ovih žena nije lak, ali njihov čvrst karakter, dobar smisao za humor i lojalnost im pomažu da prevaziđu sve životne situacije. Film Karamel predstavlja Bejrut kakav je danas – živopisan, energičan, negde između Istoka i Zapada, sa svakodnevnim usponima i padovima ljudi koji žive u njemu.

Labaki kaže da je ideja za ovaj film došla iz ličnog osećaja kontradiktornosti svog okruženja. Liban je moderna zemlja, koja je dosta izložena zapadnoj kulturi. Žene uglavnom izgledaju, ponašaju se i imaju slobode kao i žene na zapadu, obrazovane su, imaju svoje poslove. Međutim, nose i veliki teret tradicije, religije, kao i neke vrste tradicionalnog vaspitanja. Na primer, ostaju da žive sa roditeljima dok se ne udaju, ili nemaju privatnost, jer žive u zajednicama gde se svi dobro znaju i pričaju jedni o drugima. Postoji osećaj da su žene u Libanu izgubljene između ove dve stvari i nameće se pitanje njihovog identiteta. Tako da ona odlučuje da piše o problemima koje vidi oko sebe i pričama koje čuje.

Nijedan lik u filmu Karamel nije baziran na samo jednoj osobi, jer postoji mnogo priča koje je želela da predstavi, tako da svaki lik predstavlja mešavinu više stvarnih ličnosti.

Nakon uspeha sa Karamel, Nadin se odlučuje za jedan potpuno drugačiji scenario. Naime, 2008. godine su ponovo izbili nemiri u Bejrutu. Ona kaže da ju je najviše šokiralo i uznemirilo to što je videla da su se ljudi, koji su do juče živeli kao komšije i prijatelji, sada okrenuli jedni protiv drugih. Pitala se šta je to u ljudskoj psihi što natera čoveka da tako reaguje i postane neprijatelj onima sa kojima je do juče delio hleb, posao, dvorište, radosti i sve ono što čini svakodnevni život sugrađana… I to sve u samo nekoliko sati. Nadin je istog dana saznala i da je trudna, i razmišljala je kako bi ona reagovala da je njen sin već odrastao i poželeo da učestvuje u ovim sukobima kako bi zaštitio svoju porodicu.

Tako nastaje film Gde idemo sada?, koji je napisala sa još dva prijatelja, ali ga je sama i režirala i pojavljuje se u jednoj od glavnih uloga (Amal). Prikazan je na Festivalu u Kanu 2011. godine i dobio je brojne nagrade publike na međunarodnim filmskim festivalima. Između ostalog, prikazan je i na Slobodnoj zoni u Beogradu, 2012. godine, kada je izglasan za najbolji film prema glasovima publike.

Radnja filma Gde idemo sada? je smeštena u izolovano selo i na početku se prikazuje kako svi ljudi žive u harmoniji. Međutim, u jednom trenutku dolazi do sukoba između muslimana i hrišćana. Ona prati grupu žena koje pripadaju različitim religijama i različite su starosne dobi, ali se drže zajedno i složne su u misiji da pomire muškarce u svom selu. Veza između ovih žena je jaka i nesalomiva. One će uraditi sve da spreče ponovni gubitak svojih voljenih u verskim ratovima. Da bi sprečile da se to ponovi, one se služe raznim trikovima – prekidaju televizijski signal (da muškarci ne bi gledali vesti o tome šta se dešava u zemlji), lažiraju verska čuda (obraćanje Device Marije), unajmljuju ukrajinske igračice kako bi špijunirale muškarce i skretale njihovu pažnju sa sukoba, zatim tajno spremaju kolače sa hašišom, kako bi “oraspoložile” svoje muževe, braću i sinove.

U filmu je svoju borbu sa lošom situacijom u Libanu prikazala sa puno humora i tragedije u isto vreme. Sama kaže da nije želela da ovo ljudi shvate kao film o religijskom sukobu u Libanu, već je to samo primer za sukobe dvaju strana koji bi mogli da se dese bilo gde – sukob dva fudbalska tima, rasni sukob, sukob između dve porodice, pa čak i dva brata iz iste porodice.

Ono što je zanimljivo za oba filma je to što Nadin skoro uopše ne koristi glumce. Zapravo, svi likovi u Karamel, a i većina u Gde idemo sada? su obični ljudi koji se nikada nisu bavili glumom pre toga. Ovo je jako teška tehnika snimanja filma, jer ne postoji red, nepredvidivo je, i skoro nemoguće za montažu, jer ima mnogo improvizacije. Naravno, scenario je napisan pre snimanja, ali se i menja u toku snimanja. Prema njenim rečima “glumci” saznaju ujutru šta će se snimati tog dana. Olakšavajuća okolnost je to što i ona glumi u oba filma, tako da je uvek tu i provodi dosta vremena sa njima, i kroz taj proces oni zaista postaju prijatelji, a to se prenosi i na platno.
Svi likovi deluju prirodno i spontano, što je i bio efekat koji je želela da postigne – da publika u tim likovima pronađe sebe, svoje prijatelje, tetke, komšije…

Jedan od bitnih faktora u njenim filmovima jeste i muzika, a sa muzikom i ples. Ona to vidi kao jezik iznad jezika, jer je to nešto što svi mogu da razumeju, bez obzira na poreklo ili obrazovanje.
Pored toga, koristi i humor, kao sredstvo koje ljudima pomaže da se bore i nastave dalje onda kada im je najteže, ali i kao sredstvo prikazivanja apsurdnosti raznih situacija.

Kao rediteljka, Nadin Labaki je pokazala izuzetnu odvažnost. U oba svoja filma je dotakla dosta škakljivih tema – Gde idemo sada? govori o religiji, a u filmu Karamel jedan od likova je lezbijka, dok drugi lik želi da se podvrgne operaciji kako bi ponovo bila nevina za svoju prvu bračnu noć. Nadin kaže da moraš znati da kažeš stvari na delikatan način kako bi bio prihvaćen, a ona to vežba kroz autocenzuru. Ne samo zato što živi u mestu gde su zajednica i porodica veoma važni, već i da ne bi povredila osećanja ljudi oko sebe.

Tekst: Aleksandra Trbić i Maja Luković