Islamska filozofija jezika: rivalitet basranske i kufanske škole

Istorijski razvoj islamske filozofije jezika moguće je pratiti tek počev od devetog veka. Najugledniji filozofi tog doba pripadali su tzv. bagdadskoj peripatetičkoj školi. Vodeći bagdadski peripatetici poput El Farabija i Jahje ibn Adija ostavili su za sobom značajna dela iz oblasti logike, metafizike i političke filozofije.

Međutim, bagdadski peripatetici nisu se preterano zanimali za jezičke nedoumice. Njihove vođe zastupale su gledište Mate ibn Junusa po kojem je jezik puki odraz mentalnih aktivnosti. Matin učenik i naslednik El Farabi oštro se suprotstavljao uvreženom mišljenju laika, gramatičara i teologa da je Bog stvorio arapski jezik.

Bagdadski peripatetici načelno su tvrdili da su gramatička pravila uspostavili ljudi u cilju lakšeg sporazumevanja. Nisu videli nikakvu sličnost između gramatičkih pravila i zakona prirode. Smatrali su i da je dužnost gramatičara da nauče decu da čitaju i pišu – i to bi bilo sve. Tvrdnje arapskih gramatičara da bi poznavanje zakona gramatike moglo omogućiti duši da dosegne istinsku mudrost posmatrali su kao praznoverje i besmislicu.

Pragmatičan stav prema jeziku zaustavio je razvoj filozofije jezika u okviru bagdadske peripatetičke škole. Mata ibn Junus tako je ostao upamćen po hvalisavoj izjavi da se lično nije zamarao izučavanjem gramatike. Za tim, kako je tvrdio, nije bilo ni potrebe – premda su filozofski traktati preko potrebni gramatičarima, gramatičari nisu ni od kakve koristi filozofima. Matin nadobudni stav doveo je do čuvene debate na dvoru vezira Ibn el Furata. Ta debata završila se neslavno po Matu.

Njegovom protivniku, mladom gramatičaru El Sirafiju, pošlo je za rukom da dokaže da se Mata ne razume ni u gramatiku – a ni u filozofiju! Iako je Matino poniženje prinudilo njegove sledbenike da se, braneći ga, upuste u razmatranja arapske morfologije i fonetike, bagdadska škola nije uspela da pruži značajniji doprinos islamskoj filozofiji jezika.

Sve do jedanaestog veka, kada se svojim delima istakao Avicena, primat u ovoj oblasti držali su gramatičari.

Rani razvoj islamske filozofije jezika obeležio je rivalitet tzv. basranske i kufanske škole. Abasidsko plemstvo cenilo je debate suprotstavljenih gramatičara (majlis al-munāzara) – koliko zbog sadržaja, toliko i zbog forme. Žučne i nasilne, debate arapskih gramatičara najčešće su se završavale fizičkim obračunima. Kremer ih je poredio sa gladijatorskim borbama i srednjovekovnim viteškim turnirima. Opis jedne takve debate sačuvan je u Džahizovoj Knjizi o životinjama (Kitāb al-ḥayawān).

„Jednom sam, ovom ili onom prilikom, ugledao dva čoveka. Stajali su na pragu kuće Muvejsa b. Imrana i svađali se oko nečega u vezi sa nayrūz i rāziqī sortama grožđa. Cela ulica se orila od njihovih psovki i nije dugo prošlo – a već su se zaleteli jedan na drugog. Jedan od te dvojice [gramatičara], Kufanac, odsekao je prst Basrancu a ovaj mu je zauzvrat iskopao oko. Nedugo potom sam ih ponovo sreo. Potpuno zaneti tim svojim diskusijama, opijali su se zajedno baš kao i pre – sve proklinjući jedan drugog…“

(Džahiz 1965: 8)

Anri Korben je smatrao da se u rivalitetu arapskih gramatičkih škola ogledaju dva nepomirljiva pogleda na svet. Basranska škola tako je zastupala ideju da postoji apsolutni sklad između gramatičkih pravila i zakona prirode. Predstavnici basranske škole smatrali su da jezik verno odražava predmete i pojave. U njihovim krugovima cenili su se opštevažeći principi (ʾuṣūl) i sklad. Svaki glas, svaka reč i rečenica u svakodnevnom govoru morali su da budu strogo utemeljeni na zakonima gramatike. Glavni cilj basranskih gramatičara bio je da pokažu – i dokažu – uzajamne veze između jezika, univerzuma i duše. Stoga nisu ni imali razumevanja za izuzetke i odstupanja od pravila. Smatrali su da se svaki izuzetak od pravila u govornom jeziku treba racionalno obrazložiti – i, u idealnom slučaju, odbaciti. Za razliku od Basranaca, kufanski gramatičari ukazivali su na činjenicu da se živi jezik opire strogoj sistematizaciji. Nasuprot opštevažećim principima basranske škole, Kufanci su isticali da je svaka jezička nedoumica slučaj za sebe. Predstavnici kufanske škole cenili su iznad svega lepu reč. Otuda su smatrali da se predislamska poezija može uzeti kao univerzalno merilo ispravnog govora. U devetom veku, najznačajniji predstavnici basranske i kufanske škole bili su Basranac El Mubarada i Kufanac El Talab. O njihovom rivalitetu svedoče i sledeći stihovi:

Neka bi znao, ti znanju što težiš,
Kome za pomoć da se obratiš;
Kod El Mubarada i El Talaba.
Mudrost ćeš pronaći,
Kamili nedokazanoj ne budi nalik,
Jer sva mudrost Istoka i Zapada,
Za njih dvojicu se prilepila.

Izvor: Ibn Khallikān, Wafayāt al-Aʿyān wa-‘Anbāʾ al-Zamān vol.4, p. 314,
Prepevala Dunja Rašić

Po legendi, sukob El Mubarada i El Talaba – ali i rivalitet basranske i kufanske škole – okončao se debatom u kojoj je pobedio El Mubarad, koji je svakako bio najuticajniji arapski gramatičar devetog veka. Učenja bagdadskih peripatetika o jeziku opisao je jednom jedinom rečju: Gluposti! Po El Mubaradovoj smrti, njegovi učenici osnovali su bagdadsku gramatičku školu, koja je objedinila učenja zaraćenih škola. Gotfrid Vajl poredio je rivalitet basranske i kufanske škole sa aleksandrijskom i pergamskom školom, gde su se, nakon sukoba, tzv. analogisti složili sa anomalistima. Međutim, pojedini arabisti zastupaju gledište da nikakvih suparničkih škola nije ni bilo. El Mubaradova učenja odigrala su presudnu ulogu u razvoju arapske gramatike počev od desetog veka. Njegovi poraženi suparnici kasnije su postali poznati kao Kufanci, iako nisu pripadali bilo kojoj zvaničnoj školi – tako makar glasi teorija čiji su najznačajniji zastupnici M. Karter i M. Bernards. Kako bilo da bilo, nekoliko godina posle El Mubaradove smrti, njegovu školu preuzeo je Ibn el Saradž. Ibn el Saradžovi doprinosi arapskoj gramatici i islamskoj filozofiji jezika već za života doneli su mu nadimak Uništitelj ludila.

Učenjima Ibn el Saradža bavićemo se u narednom tekstu.

Literatura:

• al – Jāḥiẓ. Kitāb al – ḥayawān , vol. 1. Cairo: Maṭbaʿa Muṣtafa al – Bāb i al – Halabī, 1965
• al – Mubarrad. Al – Muqtaḍab , vol. 4. Beirut: Dār al – Kutub al – ʾIlmīyya, 1999
• Bernards, M. Establishing a Reputation. The Reception of Sibawayh’s Book. PhD
• Dissertation. Catholic University of Nijmengen, 1992
• Carter, M. Ṣarf et khilāf, contribution à l’histoire de la grammairearabe. Arabica 20 (1973): 299-304
• Korbin, H. Historija Islamske filozofije . Sarajevo: Veselin Masleša, 1987
• Kraemer, J. Humanism in the Renaissance of Islam. Leiden: E.J. Brill, 1992
• Rašić, D. The Banisher of Madness . Piscataway: Gorgias Press, 2021

Autor teksta: Dunja Rašić

Lektura: Emilija Vučićević

Urednik: Miljana Šurlan