Helena Petrović – pobednica književnog konkursa u kategoriji Najbolja pesma

Helena Petrović je rođena u Beogradu, gde trenutno živi i stvara. Osnovne studije je završila na Filološkom fakultetu, a trenutno je na master studijama Politikološke studije religije na Fakultetu političkih nauka. Njena prva štampana zbirka pesama Život iz kesice, predstavlja nagradu na književnom konkursu Desanka Maksimović. Dobitnica je književne nagrade Dragomir Brajković za 2017. godinu. Poeziju je objavljivala u Književnim novinama, magazinu Oblakoder i drugom.

Reci nam nešto o pesmi koju si napisala. Kako je nastala ta pesma?

„Za mene je sam uspeh bio napisati je (pesmu), jer iako već dugo pišem pesme, nikada ništa nisam pisala na arapskom… Da bi pisao na nekom jeziku, to znači da moraš da razmišljaš na tom jeziku… Rešila sam ‘Okej, pokušaću, stvarno nemam šta da izgubim’ i samo je nekako krenulo. Ne znam, mislim da je više bilo povučeno tom inspiracijom nego željom da nešto uradim na tom konkursu. Stvarno nisam imala apsolutno nikakva očekivanja… Svakako sam i dalje u šoku,“ kaže Helena kroz smeh. „Inspirisana je mojom trenutnom ljubavlju, koja je tada tek bila počinjala.“

Znači tu pesmu si napisala na arapskom?

„Da. Zato što ona na srpskom nema smisla. Kao i sve što se prevede sa nekog jezika – izgubi se dosta toga u prevodu. Nekako sam terala sebe da razmišljam na arapskom… Ima malo uticaja (arapskih) pesama, pošto obožavam arapsku muziku, i ima uticaja Mahmuda Derviša kog, takođe, obožavam.“

Šta slušaš od arapske muzike?

„Kada sam otišla u Egipat, naučila sam da je jedna od najboljih stvari koje možeš da doneseš sa putovanja muzika… (To je) nešto što je trenutno popularno kod naših vršnjaka, nešto što za njih ima značaja u bilo kakvom smislu – društvenom, kulturološkom, političkom – što je fenomenalno.“

U Egiptu je čula za bend Cairokee, zatim za alžirski bend Freeklane i Cameleon, libanski Mashrou’ Layla, marokanski Shkoon, a od klasika voli Fejruz.

Šta voliš da čitaš?

„Izuzetno volim arapsku književnost. Hasana Blasima obožavam. Smatram da je jedan od najboljih savremenih pisaca.“

Pored toga, voli Muhameda Šukrija, ali i Džubrana, jer kombinuje prozu i poeziju. Takođe, kaže da voli knjige vezane za istoriju, geografiju, politiku i drugo.

Koje arapske zemlje si posetila, a koje bi volela da posetiš u budućnosti?

„Ostao mi je Tunis, kao neostvarena želja.“

U Egipat je otišla preko AIESEC-a i trebalo je da predaje meke veštine na Kairskom univerzitetu, ali je ipak radila na projektu Humans of Cairo, a zatim se priključila Explore projektu.

„Tako sam obišla Asuan, Luksor, tako sam otišla u Dahab, tako sam se popela na Sinaj. To je jedno od najboljih iskustava u mom životu. Po noći smo se peli na planinu, da bismo tamo dočekali jutro… Taj pogled je fenomenalan! Kao da si na Marsu, kao da to nije ovaj svet.“

„U Maroko sam otišla kod drugarice koju sam upoznala u Egiptu… Provele smo tamo 11 dana. Ali od tih 11 dana, mislim da je pet bilo u vozu, jer smo išle od Kazablanke do Meknesa, pa sve do Šefšauena. Bilo je fenomenalno! Deo puta nam je društvo pravila ta drugarica, koja nam je i obezbeđivala smeštaj, jer nekom magijom, ona svuda ima kuću,“ kaže Helena kroz smeh. „To je sve njena porodica i oni su nas prelepo dočekali – njena mama nam je spremala kuskus, najbolji kuskus koji sam ikada jela.“

Da li se inače baviš pisanjem?

„Moj odnos sa poezijom je promenljiv, zato što u jednom trenutku mislim da od toga može biti nešto, a već u drugom se suočim sa stvarnim svetom i shvatim da moram da budem operativna, moram da radim nešto stvarno. Ali kao da ne mogu da dišem a da ne razmišljam tako (u poeziji). Beleške su mi pune nekih misli od kojih će nastati poezija ili nečeg što je već poezija… Sa sobom uvek nosim svesku… Pored poezije, mnogo volim da pišem i prozu, ali smatram da u prozi nisam toliko vešta.“

Helena je počela da piše poeziju još u osnovnoj školi. Već tada je dobijala nagrade na takmičenjima, ali sama kaže da je to u početku bilo naivno. Kasnije, dok je bila učenik u Filološkoj gimnaziji, dobila je nagradu na književnom konkursu Desanka Maksimović, kada je objavljena i njena zbirka pesama Život iz kesice. Pored toga, dobila je književnu nagradu Dragomir Brajković za 2017. godinu. Kasnije su njenu poeziju objavili i Politika, Književne novine, magazin Oblakoder i drugi.

Nedavno je za časopis Promaja napisala intervju sa Nadom Habib.

„Nada Habib je iz Egipta i ona ima organizaciju koja se bavi ženskim pravima u Egiptu. Ona pravi dečije predstave u kojima veliča ulogu žene. Recimo, kada sam ja bila tamo, ona je imala predstave Ja sam Malala i Marija Kiri.“

Čime bi želela da se baviš u budućnosti?

„Definitivno bih volela da to bude nešto u vezi sa arapskim, iako sam sada rasuta na milijardu strana.“

Reč za tebe

U tebi je dobro zemlje,
a reči su tvoje planete
što plešu oko meseca.
U tebi je tišina planina,
i tvoje reči ćute,
sve do sledećeg dana
teške za ceo ljudski rod.

U tebi je srce drveta,
u kome živi svet
koji niko nikada nije video.

U tebi je mašta deteta,
koja se igra sa mojim životom,
dok iz njega ne nestane bol.

Ostaviću duh svoj ispred vrata,
da ne bih ubila reči što žive u meni,
da ne bih pitala šta je iza tvojih očiju.

Šta ako ja tebe uopšte i ne poznajem?

كلمة لك

فيك خير الارض
و كلماتك كواكب
ترقص حول القمر
فيك صمت الجبال
و كلماتك تسكت
حتى اليوم التالى
ثقيلة على البشر
فيك قلب الشجر
تعيش فيه الدنيا
لم ينظر إليه أحدٌ
فيك خيال الطفل
يلعب مع حياتي
حتى ينهل مني ألم

سأترك روحي أمام الباب
حتى لا أقتل كلمات تعيش فيّ
حتى لا اسألك عن ما يوجد خلف عيونك
فماذا لو لم أعرفك؟

Intervju i tekst: Maja Luković