Jusef Šahin – genije egipatskog filma

Egipat je bio jedna od prvih zemalja u koje je film stigao. Davne 1896. godine, prikazan je prvi film u Aleksandriji i od tada bioskopi postaju Egipćanima omiljeno mesto za razonodu. Filmska industrija se brzo razvijala, da bi dostigla zlatno doba tokom pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka. I danas, egipatska filmska industrija čini tri četvrtine filmske industrije čitavog arapskog sveta.

Jusef Šahin
Jusef Šahin (preuzeto sa discogs.com)

Jusef Šahin je rođen 1926. godine, u vreme kada je Egipat bio britanska kolonija, odrastao je u vreme Drugog svetskog rata i osnivanja Izraela, a stvarao je pod režimom Nasera, Sadata i Mubaraka. Voleo je Egipat, a pogotovo svoju rodnu Aleksandriju – čak tri njegova filma u svom nazivu nose i njeno ime. U to vreme Aleksandrija je bila metropola na raskrnici puteva, pa se u njegovoj porodici, kao i mnogim drugim, govorilo pet jezika. Njegovo okruženje mu je dalo dovoljno širine u pogledima na svet i shvatanjima istog, što se odražavalo i na njegovo stvaralaštvo.

„Ne volim granice. To je normalno, ja sam iz Aleksandrije. Ne priznajem granice rase, religije, boje, niti bilo koje druge vrste. Zaljubljen sam u sve oko sebe.“ 1

Šahin se često u svojim filmovima bavio vezom imeđu Istoka i Zapada, jer su oba sveta deo njegove ličnosti. Na Zapadu, na svetskim filmskim festivalima, neretko je bio jedini predstavnik Afrike, ali i arapskog sveta. Sa druge strane, u Egiptu su ga optuživali da je previše liberalan i zapadnjački nastrojen, zbog čega su i neki njegovi filmovi bili zabranjivani. Bavio se tabu temama, kritikovao politiku i socijalno stanje u Egiptu, kao i religijski fanatizam.

Od malena je bio fasciniran umetnošću i sam je izvodio predstave za svoju porodicu. Njegov otac je bio advokat, i želeo je da i Jusef ima „normalnu“ karijeru, međutim, nakon godinu dana studiranja na prestižnom Victoria College u Aleksandriji, uspeo je da ubedi roditelje da ga puste da ode u Kaliforniju. Tamo je učio glumu, ali kada se vratio u Egipat 1948. godine, posvetio se režiji.

„Pravim filmove prvenstveno za sebe. Zatim za svoju porodicu. Zatim za Aleksandriju. Zatim za Egipat.“2

Šahinov prvi film je bio Tata Amin (1950), inspirisan njegovim ocem, a već sa drugim filmom, Sin Nila 1951. godine, bio je pozvan da učestvuje na festivalu u Kanu. Tokom narednih šest decenija aktivnog rada, Jusef postaje najplodniji i najuticajniji reditelj u Egiptu i celom arapskom svetu. Iza sebe je ostavio više od 40 filmova, uključujući mjuzikle, drame, komedije, istorijske filmove, dokumentarce i autobiografije, ali i mešavine svih ovih žanrova. Sarađivao je sa uticajnim ličnostima arapskog sveta, poput Dalide, Omara Šerifa (Jusef je otkrio Omara i dao mu je prvu filmsku ulogu), Soad Hosni, Fejruz, i čak je pisao scenarije sa Nagibom Mahfuzom.

Siraa Fil-Wadi (1954), Omar Šerif i Faten Hamama
Siraa Fil-Wadi (1954), Omar Šerif i Faten Hamama

Jedan od njegovih najznačajnijih filmova je Gvozdena kapija (1958) u kome on igra i jednu od glavnih uloga. Radnja ove drame se odvija tokom jednog dana na železničkoj stanici u Kairu i Šahin se u ovom filmu odlično snašao i kao reditelj i kao glumac. Ovo je, takođe, jedan od najuticajnijih filmova arapske kinematografije, iako u početku nije naišao na široku publiku u Egiptu – bio je zabranjen 12 godina. Zanimljiva je činjenica da je scenario napisao Abdel Hai Adib, kreirajući prve originalne likove u egipatskoj kinematografiji – pre toga likovi za filmove su bili preuzeti iz dela čuvenog Nagiba Mahfuza, Šekspira, Dikensa i drugih.

Gvozdena kapija (1958), Jusef Šahin i Hind Rostum
Gvozdena kapija (1958), Jusef Šahin i Hind Rostum

Već svojim ranim filmovima, Šahin je formirao poseban stil i postao poznat po socijalnom realizmu u filmu. Međutim, ubrzo na njega počinju snažnije da utiču i političke promene. Naser je započeo socijalističke reforme u Egiptu i tokom šezdesetih nacionalizovao filmsku industriju. Ovo je značilo da su svi filmovi prolazili kroz oštru cenzuru ukoliko se ne bi uklapali u političku agendu, zbog čega su patili i reditelji i scenaristi.

Upravo ta cenzura primorava umetnike da nalaze kreativna rešenja za svoj izraz. Šahin je koristio istorijske događaje i snažnu simboliku kao „pakovanje“. Film koji ovo najbolje predstavlja je ujedno i jedan od najpopularnijih filmova u arapskom svetu, Saladin (1963), finansiran od strane egipatske vlade, a zasnovan na delu Nagiba Mahfuza. Ako pogledate naziv filma na arapskom (El-Nasir Salah Ed-Din), videćete da je paralela između Nasera i Saladina očigledna, a Šahin je kasnije izjavio da je bio primoran da stavi Naserovo ime u naziv filma. Saladin je u ovom filmu prikazan kao obrazovan, veoma miroljubiv vođa, koji se zalaže za ujedinjenje svih Arapa. Svestan propagande, Šahin je uspeo da provuče svoj stil i ideje u detaljima. Jedan od njegovih detalja jeste lik hrišćanina koji se bori rame uz rame sa Saladinom, jer „Jerusalim pripada Arapima“ bez obzira na njihovu veroispovest.

Saladin (1963)
Saladin (1963)

Verovatno razočaran razvojem egipatske kinematografije, odlazi u Bejrut, ali se posle nekoliko godina se vraća u svoj voljeni Egipat i ubrzo nastaje još jedan klasik koji je bio prikazan u Kanu – Zemlja (1969). Ovaj film se odlikuje kontrastima koji su tipični za Šahinova dela – tragedija i socijalna realnost (jer nema srećnog završetka), nasuprot prelepim scenama seoskog života, ponos i poniženja, individualni interesi i zajednica, bogatsvo i siromaštvo.

Film „Zemlja“ možete pogledati u petak 6. jula u 20h u Kinoteci (Kosovska 11). Ulaz je slobodan.

Zemlja (1969)
Zemlja (1969)

Sve njegove filmove karakteriše i motiv ljubavi – romantična ljubav, ljubav prema domovini i sunarodnicima, prijateljima, ljubav prema životu, umetnosti i svim živim bićima. Verovao je da njegove priče mogu da se prenesu na bilo koje mesto i u bilo koje vreme, jer je, pre svega, pričao priče o ljudima.

„Inspiracija dolazi iz posmatranja ljudi – očima saosećanja. Ako volite druge, svaka priča je interesantna. Svako ima neku divnu priču duboko u sebi. Važno je da znate kako da saslušate tu priču, a zatim da je ispričate.“3

Aleksandrija…Zašto? (1978) je prvi u nizu njegovih autobiografskih filmova, u kome Šahin vešto balansira između ličnog i političkog. Film, kroz određenu dozu humora, prikazuje stanje u egipatskom društvu tokom Drugog svetskog rata – Jahja je mladić koji voli Šekspira i sanja o tome da pravi filmove, njegov rođak se zaljubljuje u britanskog vojnika (Šahin je bio prvi arapski reditelj čiji su likovi bili i homoseksualci), njihovi prijatelji Jevreji odlaze u Palestinu, a Egipćani kuju plan kako da ubiju Čerčila. Iako ni ovaj film nije naišao na podršku u Egiptu, dobio je Srebrnog medveda na Berlinskom međunarodnom filmskom festivalu, i Šahin odlučuje da pravi nastavke – Egipatska priča (1982), Aleksandrija, ponovo i ponovo (1990) i Aleksandrija…Njujork (2004) u kojima prati život glavnog junaka Jahje, kombinujući realno i nadrealno, tradicionalno i moderno.

Aleksandrija...Zašto? (1978)
Aleksandrija…Zašto? (1978)

Početkom devedesetih, Šahin dobija budžet od francuske vlade da napravi film o Kairu. Ovo rezultira filmom koji traje nešto više od dvadeset minuta i započinje pitanjem: „Šta Zapad očekuje da vidi u ovom filmu?“, a njegovi studenti odgovaraju „Piramide, trbušne plesačice, kamile, nargile…“ Zatim slede kratki prikazi svega onog što je stereotipno viđenje Egipta, da bi ostatak filma bio mešavina dokumentarca, fikcije i autobiografije – Šahinov lični doživljaj Kaira. Kroz slike svakodnevnice običnih ljudi, pažljiv gledalac će uočiti simboliku i kontraste, jer su kadrovi prepuni detalja. Baš zbog toga je ovih dvadesetak minuta sasvim dovoljno da shvatite da je Kairo grad u kome je teško živeti, ali je isto tako teško ne voleti ga.
(Ovde možete pogledati film sa engleskim prevodom.)

Čak i u svojim poznim godinama, Šahin je nastavio da pravi filmove sa istom energijom i entuzijazmom i nikada nije dozvolio da ga slomi sistem, neodobravanje i nametnuti politički režim.

Godine 1994. njegov film Emigrant je bio zabranjen, jer se radi o Josifu u Egiptu (iz Biblije i Kurana), a u tumačenjima islama, zabranjeno je prikazivati proroke. Međutim, glavna zamerka fundamentalista je bila to što se u filmu govori egipatski dijalekat, a ne klasični arapski jezik.

Sudbina (1997), Nur el Šerif

Ipak, Šahin ni ovde nije posustao. Godine 1997. pravi istorijski film Sudbina o andaluzijskom filozofu Ibn Rušdu (Averoes), čije su ideje uticajne i danas, a čije su knjige bile spaljivane od strane islamskih ekstremista. I u ovom filmu likovi govore na egipatskom dijalektu, a film je i drama i komedija, sa scenama plesa i pesme. Priča iz istorije sa snažnom porukom protiv rasizma, fanatizma i netolerancije, čini ovaj film vanvremenskom lekcijom.

„Ideje imaju krila. Niko ih ne može sprečiti da stignu do ljudi.“4

Ovaj film je, takođe, bio prikazan na Kanskom festivalu, kada je Šahin dobio i Nagradu za životno delo!
Umro je 2008. godine, ostavljajući za sobom mnogo filmova, ali i primer, uticaj i inspiraciju za sadašnje i buduće generacije filmadžija, koji tek treba da budu tako vredni, hrabri i dosledni, pre svega, sebi.

Jusef Šahin u Kanu (preuzeto sa http://ecrannoir.fr)

 

Tekst: Maja Luković

  1. https://www.thenational.ae/arts-culture/as-told-by-chahine-was-the-best-known-arab-film-maker-also-the-best-1.494874
  2. https://www.thenational.ae/arts-culture/as-told-by-chahine-was-the-best-known-arab-film-maker-also-the-best-1.494874
  3. UNESCO Courier, September 1997
  4. Film Sudbina, Jusef Šahin, 1997.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *