Hasan Blasim – Ludak sa Trga slobode

Hasan Blasim je pisac kratkih priča i sineasta, rođen 1973. godine, u Bagdadu. Nakon što je veći deo detinjstva proveo u Kirkuku, drevnom gradu na severu Iraka, kao već stasali mladić, vraća se u svoj rodni Bagdad da bi studirao na Akademiji za film. Na tamošnjem festivalu dobija nagrade za scenario i režiju svojih filmova Gardenija i Bela glina.

Beskompromisan u svojoj britkosti, Blasim od početka svoje karijere zadire u aktuelne društveno-političke teme, što nije ostalo neprimećeno od strane diktatorskog režima. Usled toga, u strahu za sopstvenu bezbednost, 1998. godine odlazi u Sulejmaniju (irački Kurdistan) gde njegovo pero, sada pod pseudonimom Ouasad Osman, nimalo ne gubi od prvobitne oštrine.

Istrajan u svojoj nameri da kroz svoja dela, na jasan i neposredan način, svetu – pre svega Zapadu, predoči zbivanja i strahote s kojima se Istok suočava, Blasim u jednoj od svojih priča (Pijaca priča) opisuje koliko je to u samom Iraku zapravo teško činiti, osvrćući se na tamošnju književnu situaciju:

„Jer književnost u ovoj zemlji prolazi kroz faze. Od pada bivšeg režima, pisci se neprestano pozivaju da pišu razumljivo, realistički, dokumentaristički i terapeutski, lamentira se nad čitaocima kojih, u stvari, nema. Otkrilo se, takođe, da su pisci iz prethodnih vremena čitaoce pustili da se razbeže, mada već stotinama godina u zemlji nije bilo čitalaca u opštem smislu reči. Bilo je samo gladnih, ubica, nepismenih, vojnika, seljaka, bogomoljaca, zabludelih i tlačenih.“¹

Zbog ovakve opšte loše situacije, Blasim 1999. godine napušta Irak i preko Turske, Bugarske, Srbije i Mađarske, 2004. godine dospeva do Finske, koja mu omogućava da nesmetano stvara i promoviše svoj rad. To će rezultirati pisanjem novih priča, snimanjem nekoliko kratkih filmova i dokumentarnih emisija, pre svega za finsku televiziju.

Baveći se, pre svega, sudbinom običnog čoveka koji, pred nemilošću ratnih zbivanja, upada u brojne mučne i neizvesne situacije od kojih su mnoge na ivici nadrealnog, Blasim u svojim pričama umnogome pripoveda i o ličnom iskustvu. Do koje mere, čitalac može samo da nasluti – izbeglica u borbi za goli život koja se odvija iz dana u dan, iz sata u sat, iz minuta u minut; Karlos Fuentes, ambiciozni Iračanin koji „i umom i duhom“² pokušava da se integriše u liberalno evropsko društvo; čovek sa smeškom koji nema ni jednog razloga za smeh; Halid el Hamrani, pripovedač koji se večito bavi jednom temom, dovodeći čitaoce u zabunu, a kritičare okrećući protiv sebe – sve je to Blasim. Za razliku od njegovih junaka o kojima znamo samo onoliko koliko to pisac želi, sa samim Blasimom upoznajemo se i između redova. On, ni u kom slučaju, nije tema svojih priča, ali njegovu prisutnost osećamo sve vreme. U pričama Arhiva i stvarnost, Kamion za Berlin, Alijev kofer, kao i u priči Ludak sa Trga slobode, po kojoj će cela zbirka i poneti naziv, Blasim ne okleva da pripovedanje započne u prvom licu jednine i tako postane direktni učesnik priče. U Alijevom koferu, čini se da on sebe potpuno „razotkriva“, poveravajući se čitaocu:

„Često mi se čini da ću život provesti u pisanju o nadrealnim pričama koje sam doživljavao na putevima ilegalne emigracije. To je moja rak rana koju ne znam kako da zalečim. Pribojavam se da ću skončati na komičan način, poput iračkog pisca Halida el Hamranija, koji je celoga života pisao o sirotinjskog pijaci nedaleko od mesta gde je stanovao. Kada je ta tržnica uklonjena i na njenom mestu izgrađene stambene zgrade, Hamrani se ubio, ostavivši za sobom šest zbirki priča, koje su sve bile o svetu tog suka i njegovim hodnicima.“³

U svom pripovedanju, Blasim nema ni najmanju nameru da udovolji delu čitalačke publike koji na pijedestal stavlja takozvanu lepotu jezika. Njegovo pero seže mnogo dalje i nema za svrhu da pruži jezički užitak, već da osvesti. Za Blasima, jezik je sredstvo, a ne cilj. Čitalac nije uživalac, već aktivni učesnik radnje. Radnja je živa, potresna, surova, na trenutke nepodnošljiva. Pisac želi publiku koja je hrabra, poput izbeglica iz priče Kamion za Berlin ili nesrećnog Iračanina iz priče Arhiva i stvarnost. Pokušaji da se ove priče na bilo koji način učine prijatnijima, čine se kao još jedna u nizu nepravdi koja preti da zadesi njegove junake, a koju pisac neće dozvoliti.

Pored zbirke Ludak sa Trga slobode, 2016. godine na srpskom jeziku, objavljena je i zbirka priča Irački Hristos, i ovoga puta u prevodu Srpka Leštarića, u izdanju izdavačke kuće Geopoetika. Za zbirku Irački Hristos, Blasim je 2014. godine dobio prestižnu nagradu lista Independent za najbolju stranu knjigu u Velikoj Britaniji.

Sudeći po Blasimovim dosadašnjim postignućima, ne treba sumnjati da će njegovo ime biti ispisano sjajnim slovima u istoriji arapske, ali i svetske književnosti. Mnogi već sada Blasima smatraju za najboljeg živog arapskog pisca.

Tekst: Gordana Dumić

1. Pijaca priča, Ludak sa Trga slobode, Hasan Blasim, Geopoetika, 2015, preveo sa arapskog Srpko Leštarić
2. Košmari Karlosa Fuentesa, Ludak sa Trga slobode, Hasan Blasim, Geopoetika, 2015, preveo sa arapskog Srpko Leštarić
3. Alijev kofer, Ludak sa Trga slobode, Hasan Blasim, Geopoetika, 2015, preveo sa arapskog Srpko Leštarić