Zejnova svadba – čudo nad čudima

Roman Zejnova svadba, Tajib Salih je napisao 1962. godine, ali je tek dve godine kasnije objavljen u nastavcima u libanskom časopisu Hiwar. Sam je rekao da je radnja ove knjige ono što prethodi Sezoni seobe na sever, međutim, nije neophodno pročitati prvo Zejnovu svadbu da bi se shvatila radnja Sezone seobe na sever, i na prvi pogled nema mnogo povezanosti. Ono što ih sigurno povezuje jeste mesto – selo na severu Sudana, na obali Nila.

Iako je naslov knjige vrlo jednostavan, čitalac se može iznenaditi kada otkrije da je opis svadbe tek na nekoliko poslednjih stranica knjige.

Radnja romana počinje tek dva-tri dana pre same svadbe, ali Salih nas vešto uvodi u priču gotovo filmskim scenama. Sve ono što se dešava u međuvremenu, isprepletano je pričama iz prošlosti. Radnja nije opisana linearno, već nas pisac svojim zanimljivim stilom, kroz ceo roman, vraća na to kako seljani prenose vest o Zejnovoj svadbi, ali usput saznajemo mnogo i o njihovim životima, kako i zašto oni prihvataju tu vest. Ovo je jedna slika sa samog početka romana, gde dečak Turejfi kasni u školu:

„Stao je pred vrata drugog razreda, gde je čas držao upravitelj.
– Magarče jedan! Zašto kasniš?
U Turejfijevim očima sevnu lukava iskra:
– Gospodine, jeste čuli najnoviju vest?
– Kakvu vest, marvo marvina!
To što je upravitelj bio ljut nije nimalo umanjilo dečakovu pribranost i on, prigušujući smeh, reče:
– Zejn se prekosutra ženi!
Upravitelju od zaprepašćenja donja vilica pade na grudi i Turejfi se izvuče.”*

Nakon nekoliko ovakvih scena, svaki čitalac se zapita zašto je svima čudno to što se Zejn ženi. Lik Zejna je prikazan kroz niz kontrasta. Fizički je neprivlačan, odrastao je sa dva zuba, jednim u gornjoj i jednim u donjoj vilici, imao je ruke „kao u majmuna“*, nije sekao nokte, bio je malo pogrbljen, a noge su mu bile „tanke i duge kao u čaplje“*, sa glomaznim stopalima. Sa druge strane, bio je vrlo harizmatičan. Prema rečima njegove majke, rodio se smejući se, a ne plačući, i takav je ostao celog života. Voleo je da se druži i uvek je bio veseo, prenoseći tu svoju pozitivnu energiju i na druge i „smejući se na sebi svojstven način, onim čudnim kikotom što pomalo liči na magareće njakanje“*.

„Ali štogod ljudi govorili o Zejnu, ipak svi priznaju da je imao ukusa: zaljubljivao se samo u najbolje devojke, i po lepoti, i po uljudnosti, i po milorečivosti.“*

Zejn se često zaljubljivao i nikada nije krio ko je devojka koja mu je osvojila srce. To bi se pročulo u okolini i potom bi te devojke stekle neku vrstu popularnosti i dobijale bi mnogo ponuda za brak. Svaka od njih bi se udala nakon kratkog vremena. Zbog toga su majke devojaka iz sela uvek pokušavale da urade sve što je u njihovoj moći kako bi se Zejn zaljubio baš u njihovu kćerku, „kao da je on kakva truba kojom one obznanjuju postojanje svojih kćeri.“*

On je čovek dobre naravi i pomagao je i družio se sa onima koji su najugroženiji u društvu, što vidimo kroz njegov odnos sa Gluvom Ašmanom, Sakatim Musom i Bahitom koji je bio bogalj. Ali ovde nije reč samo o njegovom odnosu sa tim ljudima, već kroz te likove, ali i mnoge druge koji se spominju, pisac prikazuje mentalitet jednog društva i njihove odlike. Kao i prikaz Zejnovog lika, kroz ceo roman se provlače kontrasti kroz koje saznajemo o klasnim razlikama, položaju žena u društvu, položaju robova, odnosa sa Beduinima, razlikama u shvatanju Kurana, kao i svim promenama koje nastaju u zemlji koja se nedavno oslobodila kolonijalizma. Neke od ovih tema, Salih je prikazao i u Sezoni seobe na sever, ali na malo drugačiji način, jer se u tom romanu radi o razlikama između Zapada i Istoka. Pored toga, ovaj roman ima veseliju atmosferu, više humora, kao i čudesnih događaja.

Jedan od likova sa kojima je Zejn bio posebno blizak jeste Hanin. On je bio pobožan čovek, misteriozan za sve u selu. Hanin je svake godine odlazio u pustinju na šest meseci i niko nije znao šta radi, niti kako preživljava, jer kažu da nije nosio ništa sa sobom. Iako se nigde ne navodi da je bio sufija, veza je očigledna. Bio je skroman i povučen, a Zejn je bio jedini koji ga je uistinu poznavao, ali ni on nije pričao o tome sa drugima. Hanin igra ključnu ulogu u rešavanju sukoba između Zejna i jednog momka, Seif el Dina. Nakon toga, usledilo je „čudo za čudom“*, odigralo se mnogo događaja za koje seljani nisu imali objašnjenja. Počelo je promenom Seif el Dina, koji je pre toga bio pijanica i buntovnik, koji je bio hapšen i rasipao imovinu nakon smrti svog oca, a nakon ovog događaja postao pobožan čovek, smirio se, izvinio se svima koje je uvredio i okrenuo novi list. Kroz ove promene, vidimo i kako se selo menja – to je bila najplodnija godina, ljudi su imali posla i zaradili su mnogo, u selu se izgradila velika bolnica i nova škola; došlo je do sudara novog, modernog i starog, tradicionalnog, što je uticalo i na pojedince i njihove odnose.

Hanin na neki način predstavlja suprotnost onome što je imam bio u selu. Imam je predstavljen kao „nužno zlo“*. On nije bio zainteresovan za svakodnevni život ljudi, i mnogi su govorili o tome kako je on jedini koji ništa ne radi. Na molitvama je uvek podsećao ljude na smrt i plašio ih paklom.

„Svak bi posle molitve petkom izlazio iz džamije iskolačenih očiju, osećajući malaksalost kao da se hod života zaustavio.“*

Ipak, poštovali su ga jer je bio obrazovan i smatrali su da im je potreban u selu. Postojale su tri grupe ljudi koji su imali različito ponašanje u odnosu sa imamom. Prva grupa su bili stariji ljudi koji su redovno išli u džamiju, molili se, postili i poštovali tradiciju. Drugi su bili mladi koji su se opijali, nikada nisu išli na molitve i otvoreno su se protivili imamu. Treći su, naizgled, bili neutralni. Oni su bili mladi, ali dovoljno zreli da se odnose prema drugima sa poštovanjem i oni su imali najviše uticaja i moći u selu.

Poslednje i najveće čudo, jeste Zejnova ženidba najlepšom devojkom iz sela. Ovde se nastavlja vesela atmosfera romana, kao i Zejnova uloga u povezivanju ljudi.

„Dolazili su barkama preko Nila, i s perifernih krajeva sela, na konjima, magarcima i u kamionima, pa su ih dočekivali, grupu po grupu u svakom od domova…“*

To je bio dan kada su svi, bez obzira na međusobne razlike, zajedno slavili i zaista bili srećni.

knjiga Zejnova svadba

Zejnova svadba je kratak roman koji bi neki shvatili kao „laganu“ literaturu, upravo zbog te prijatne atmosfere kojom odiše. Međutim, ako pažljivo čitate, shvatićete da je ovaj roman vrlo opravdano privukao pažnju kritičara i publike svuda u svetu. Preveden je na bar deset jezika, među kojima je i srpski. Preveo ga je Srpko Leštarić, a izdavač je IK Clio, 2016.

Po ovom romanu je uradjen film kuvajtskog reditelja Halida el Sidika, koji je 1976. godine dobio nagradu na Kanskom festivalu.

poster za film Zejnova svadbaPoster za film

*Zejnova svadba, Tajib Salih, Clio, 2016, preveo sa arapskog Srpko Leštarić

 

 

Tekst: Maja Luković



Leave a Reply

Your e-mail address will not be published. Required fields are marked *