Asasini

„Ništa nije stvarno. Sve je dozvoljeno“, krunska je izreka militantne sekte nizarskih ismailita, čija definicija je predstavljala filozofiju života i načina na koji su izvršavali atentat na svoje žrtve.

Tvrđava Alamut, persijska minijatura Tvrđava Alamut, persijska minijatura

Opšte je poznato da kod muslimana postoje dve grupacije koje se pripisuju Umi (zajednici), a to su suniti i šiiti. Unutar šiitske sekte postoji mnogostruka podela, a među njima je i poznata sekta ismailita, a sami asasini su bili sekta unutar ismailitskog pravca. Svoje ime dobili su zahvaljujući krstašima, jer su ih nazvali „oni koji uživaju u hašišu“. Sama reč je kasnije prerasla u englesku reč assassin, koja se koristi i dan-danas. Šiiti su u to vreme vladali u Fatimidskom halifatu, koji je bio jedini šiitski halifat u istoriji, i to u vreme nastupanja krstaških ratova, krajem 11. veka.

Hasan el Sabah, osnivač reda asasina, ušao je, izgleda, u žustru svađu sa svojim kolegama u Kairu, iako postoji mnogo teorija o tome šta se zapravo desilo i navelo ga da napusti Kairo. Po svemu sudeći, on je bio veoma popularan i tu svoju popularnost je iskoristio i pozvao mnoge da mu se pridruže kada je napustio Kairo i, sa svojom malom vojskom, otišao u potragu za tvrđavom Alamut u Iranu, koja je možda već postojala ili ju je on izgradio po svom dolasku. Tvrđava u planinama, koja je kasnije vekovima odolevala raznim osvajačima zbog svoje nepristupačnosti, predstavljala je buduću bazu svih asasina. Verovatno iz svoje želje za osvetom ili, veoma moguće, iz nekog drugog razloga, on je stvorio najstrašniju bazu atentatora u to vreme.

 

Pogled na Alamut Pogled na Alamut

 

Kroz rigorozne treninge i kodekse ponašanja, on je stvorio elitu ubica, čije ime se i danas spominje sa strahopoštovanjem u Iranu. Ono što nam je poznato, jeste da nisu svi vojnici bili profesionalne ubice, već je petina vojske bila trenirana za izvođenje najopasnijih dela, jer se sam način ubijanja njihovih žrtava razlikovao od svih tadašnjih odreda ubica. Asasini su se ponekad danima, pa čak i mesecima, družili sa svojom žrtvom, pre nego što bi je ubili. Dovodili su svoje žrtve u iskušenja da naprave grešku i veoma često su ubijali u javnosti pred svetom, pa čak i bili pogubljeni odmah po završetku zadatka od strane stražara, samo da bi njihova reputacija porasla. Takozvani agenti iz ovog odreda, čija je funkcija bila izvršenje atentata, predstavljali su najniži rang u odredu, stoga jako podsećaju na današnje teroriste koji lako daju svoj život kako bi dospeli u raj. Međutim, to uopšte nije značilo da na njih nisu bili potrošeni izvesni resursi u vidu treninga, uživanja u haremu i svega što im je bilo potrebno kako bi bili spremni da odu na put bez povratka. Ostatak vojske je bio indoktriniran da vodi borbu na određenoj teritoriji i širi uticaj asasina u selima i gradovima, daleko od svoje tvrđave. Taj uticaj se zasnivao na zastrašivanju naroda i nekim vidom propagande, koja je imala za cilj da njihovu reputaciju učini besmrtnom.

Pošto su bili i unajmljene ubice, oni su svoju aktivnost proširili na čitav Bliski istok i vekovima odolevali raznim osvajačima, što je samo dodatno ojačalo njihov status u halifatu i krstaškim zemljama, i podiglo im cenu. Poznata je i anegdota, koja je malo verovatna, da je sam Saladin, u jednom momentu, došao u posetu asasinima i bio zatečen kada je dvojici asasina bilo naređeno da skoče u smrt pred njim, samo da bi dokazali vernost. Druga slična anegdota sadrži iste elemente priče, ali umesto Saladina, veruje se da je to bio Anri od Šampanje, koji se zavetovao na uništenje asasina, ali je odustao na kraju, kada je video koliko su asasini bili spremni na žrtovanje svojih života. Činjenica je da je u jednom momentu Saladin prestao sa lovom na asasine, kao i Anri od Šampanje.

Odred asasina je pogubio preko 50 istaknutih ličnosti od početka do kraja svog postojanja, među kojima su bili poznati veliki veziri, krstaški grofovi, dvojica halifa i mnogi drugi važni ljudi. Vrlo je verovatno da su se provodili u haremu kroz svoju interpretaciju raja u Kuranu, gde bi uživali u ženama i pušili hašiš, što ih je dalje navodilo da sa radošću oduzmu sebi život. Čak postoji i opis jedne metode, koja se, takođe, upražnjavala pre izvršenja zadatka, a njen smisao je bio da se dodatno potvrdi postojanje raja u umu i srcu jednog asasina pre misije, a ona je izgledala ovako: poznanik nekog asasina bi bio zakopan do glave i pokriven krvlju, kako bi ubedio asasina koji ide na zadatak da je mrtav, a potom bi ga njihov starešina kao oživeo nekom magijom i tada bi mu poznanik govorio o svim lepotama i nagradama u raju. Ove metode su imale za cilj da asasini izvršavaju sva naređenja lako i bez ustezanja. Kako ne bi došlo do kvarenja sistema, svaka pobuna je bila ugušena krvlju. Svaki asasin koji bi shvatio da je u pitanju bila prevara ili se uplašio, bio bi ubijen na licu mesta.

Sve što danas zvanična svetska istorija ima od informacija o njima, zapisano je od strane Marka Pola, kao i njihovih neprijatelja u halifatu, koji su ih smatrali za nemilosrdne ubice omamljene hašišom. Teško je pronaći istinu u zapisima onih koji su ih toliko mrzeli i plašili ih se, a to dokazuje koliki strah su sejali na sve strane u to vreme, bile njihove mete krstaši ili muslimani. Još jedan razlog zašto je teško proniknuti u istinu kroz legende i mitove o ovom odredu, jeste sam način na koji je on bio uništen. Odred asasina je bio konačno potpuno uništen dolaskom Mongola. Mongolima je uspelo ono što nije drugima pre njih, i u potpunosti su razorili Alamut i uništili njihovu biblioteku sa svim informacijama koje bi danas bile od velikog značaja. Kasnije asasini ponovo osvajaju tvrđavu, ali na veoma kratko vreme, pa bivaju ponovo uništeni i tada zauvek gube svu svoju političku moć. Ostaci ovog odreda bivaju iskorišćeni od strane Mameluka, ali vremenom odlaze u potpunu senku i nikada se više ne vraćaju na koloseke istorije.

Ostaci tvrđave Alamut Ostaci tvrđave Alamut

Tekst: Stefan Jarić



Leave a Reply

Your e-mail address will not be published. Required fields are marked *