Posle pada Rimskog carstva, Evropa je ušla u mračno doba koje je trajalo sve do renesanse. Srednji vek se takođe naziva vremenom neznanja i sujeverja. Istovremeno, arapska civilizacija ulazi u svoje zlatno doba. Od VIII do XIII veka kultura, nauka i filozofija islamske civilizacije se razvijaju i rastu. Šta su to Arapi radili pre hiljadu godina i da li to može da se primeni danas?
Proučavanje starijih civilizacija
„Istorija je svedok vremena, svetlo istine, život pamćenja, učiteljica života, glasnik starine.“ Ciceron
Danas, većina Evropljana smatra da su drevni Grci postavili temelje civilizacije. Međutim, Evropljani srednjeg veka su bili slabo upoznati sa radovima Aristotela, Platona ili Arhimeda. Sa druge strane, ogromne kampanje prevođenja starogrčkih tekstova na arapski su se događale baš u srednjem veku.
Arapski naučnici su proučavali antičke mislioce. Većina njih je nalazila inspiraciju u radovima Aristotela, koga su nazivali prvim majstorom. Međutim, nisu samo Grci bili izučavani – veliki deo islamskih naučnika su bili Persijanci, koji su uneli filozofiju i kulturu stare Persije u islamsku civilizaciju.
Inkluzivnost
Halifa Harun al-Rašid je osnovao Kuću mudrosti koja je bila simbol nauke i kulture islamskog sveta. Služila je za proučavanje nauka i razmenu znanja. U jednom trenutku je bila i najveća biblioteka u svetu, sa ogromnom kolekcijom dela drevnih Grka, Sirijaca, Indusa i Persijanaca.
U Kući mudrosti su učili islamski naučnici, ali i učeni hrišćani i Jevreji. Ta multikulturalna razmena znanja je doprinela daljem razvoju islamske kulture i nauke.
Stručnost bitnija od pripadnosti
Već je pomenuto da su hrišćani i Jevreji bili dobrodošli u Kuću mudrosti. Zapravo većina javnih pozicija je bila otvorena za narode svih nacija i etniteta. Persijanci su često držali visoke pozicije u društvu. Osoba koja je dokazala da ima znanje i veštine potrebne za javne poslove bi ih dobijala bez obzira na nacionalnost i plemensku pripadnost.
Naučna metoda
U vreme zlatnog doba islamske civilizacije, naučna metoda je bila korišćena za diferencijaciju istine od laži. Ibn al-Hajtam je bio matematičar, fizičar i astronom koji je rođen krajem X veka. On se takođe smatra ocem naučne metode. Njegov poznat citat govori o rigidnosti i samokritici protrebnoj za naučno delovanje:
„Dužnost čoveka koji istražuje radove naučnika, ako je saznanje istine njegov cilj, je da postane neprijatelj svega sto čita, i da to napada sa svih strana. Takođe, treba da bude sumnjičav na samog sebe dok to kritički ispituje da bi izbegao predrasude ili popustljivost.“
Takav stav prema nauci je omogućio da islamski naučnici, pored proučavanja antičke filozofije, dolaze do novih, originalnih otkrića.
Šta mi možemo da naučimo?
Kao što je islamska civilizacija proučavala starije, uspešne nacije, mi bismo mogli dosta da naučimo od nje. Sve uspešne civilizacije, od Rimskog carstva do danas, pravile su velike centre učenja i kulture. Danas su univerziteti te institucije, i ulaganje u njih i ohrabrenje multikulturalizma u njima je presudan korak u jačanju društva. Što je više razilčitih ideja na jednom mestu, to se više može naučiti.
Takođe, društvo u kom su nacionalna, rodbinska ili partijska pripadnost faktori pri zapošljavanju ili dobijanju javnih funkcija, ne može da se nada svetloj budućnosti. Jedino stručnost može da dovede do produktivnijeg razvoja nauke, kulture i društva u celini.
Na kraju, važnost naučne metode, u svim aspektima života, ne može se potceniti. Danas imamo pristup skoro neograničenoj količini informacija, ali je nažalost isto toliko dezinformacija. Bitnije je nego ikad izbeći lične predrasude i nagone u diferencijaciji istine od laži. Jedino informisano društvo može napraviti dobre izbore.
Tekst: Marko Žibrini
