Abu al-Qasim aš-Šabi

Abu al-Qasim aš-Šabi je rođen 1909. godine u Tozeru u Tunisu i jedan je od najpoznatijih savremenih arapskih pesnika. Njegove stihove su pevali i recitovali milioni u čitavom arapskom svetu, a slava ga je daleko nadživela. Iza sebe je ostavio nešto više od sto pesama, dnevnik i nekoliko kulturnih i književnih kritika, a samo do 1994. o njemu su zabeležene 104 pesme. Živeo je 25 godina, do 1934, ali danas o pesniku postoji preko 40 knjiga na arapskom, preko sto kraćih studija na drugim jezicima, više od trideset pesama koje izvode popularni arapski izvođači, jedan mjuzikl, televizijske drame, kao i brojne statue, ulice, škole i nagrade koje nose njegovo ime. Mada je pisao o životu i ljubavi, aš-Šabi je najpoznatiji po svojim političkim i patriotksim pesmama.

Svoja mišljenja o poeziji je aš-Šabi beležio više puta u različitim delima. Tvrdio je da poštuje korene arapskog jezika i tradicionalnu poeziju, ali se zalagao za inovacije i revoluciju na polju književnosti koja bi ispratila kulturni procvat i borbu za emancipaciju nakon kolonijalnog sistema. Pesnik mora, po njegovom mišljenju, da bude slobodan „kao ptica u šumi“, što govori i u sledećim stihovima:

Ne mogu pesme da stvaram da vladarevoj sujeti gode
Hvalospeve i tužbalice za one što se pored trona rode
Poeziju svoju pišem da zadovolji i dušu mi leči
Ona je kao vrt slobode, a baštovan je od mojih reči
Pa plodovima darujem i zemlju i ko joj je po časti preči
I svakom treptaju mašte sto praznu mi spoznaju spreči

Kada piše svoje patriotske i revolucionarne pesme, aš-Šabi u svojim stihovima gori od energije i želje da svoj narod izvede na pravi put. Često je za sebe govorio da je nepoznati prorok svog vremena, a u jednom pismu govori prijatelju da mu je žao što će umreti pre nego što ispuni zadatak za koji oseća da je rođen. Stihovi koji su danas deo himne Tunisa ili stihovi koji su skandirani tokom revolucija u arapskom svetu su puni snage i volje za borbom. Sa druge strane, pesme o ljubavi i životu su obojene depresijom od koje je bolovao, i melanholijom ili sarkastičnim podsemhom koji dolazi nakon mirenja sa neizbežnim.

Tako pesnik, nikada ne govoreći o određenoj situaciji ili određenoj ženi, piše o ljubavi na sledeći način:

Ti si, ljubavi, izvor moje nevolje, mojih briga, straha, svih napora
moje iznurenosti, suza, patnje, mog bola, jada i mog umora
*****
Ti si, ljubavi, izvor mog postojanja, mog života, moje odbrane i snage
zrak svetlosti u tami zle kobi, izvor mog mira, ushićenja, moje nade
Razonodo mog srca! Otrovu moje duše! Nevoljo mog života, moje izobilje!
Da li si grešni plamen rasplamsan u vrtu uzdaha ili te samo nebo šalje?
*****
Sa tobom sam delio pehar tuge, a svaka molba ostade neispunjena
Tvoja mi je naklonost najdraži dar, ali su mi večna briga iskušenja
O, ljubavi, hoćeš li mi kazati da li si iz tame ili iz svetla rođena?

I o  životu:

Zastani na kratko, meseče, moj pratioče u noći!                                           Imaj strpljenja
Noćobdijo! Posle kratke sreće uvek ce jadi doći                                            I neraspoloženja
Obaspi me snagom svoje svetlosti sjajne                                                         Gledaj sa visine
Iznova me opij da razumem skrivene tajne                                                    I sve istine
Koliko duša nesrećnih kada ih boli ophrvaju                                                 I problemi razni
Sa zracima svetlosti tvoje suze pomešaju                                                       Da se duša prazni
A ti se podrugljivo smešiš jadu ljudskog roda                                                Kralju mesečine
Zar te ne rastuži kad im kratko prođe doba                                                   Dok zlodela čine
Hej, okeanu nepregledni, ti si života huk                                                         Eho njegov
Najslađih pesama ti prenosiš zvuk                                                                    Zov njegov
Šta je to što ga mami u talase i penu                                                                 Digne u visinu
A onda daleko od luke ispljune na stenu                                                         Samo olupinu
Neka se smrvljen seća jučerasnje lepote                                                         Mira njenog
I pozdravlja uspomenom slavu te divote                                                        Smeha njenog
Dok se ne zasiti i tada se seti stradanja                                                          Sve izbledi
Sem današnjice pune briga, plača i jadanja                                                 U muci i bedi

Uprkos teškom obliku depresije i bolesti koje su ga mučile, aš-Šabi je tvrdio da nikada nije prestao da veruje u svoju misiju i promene.

Izvor: 2010 “Abu al-Qasim al-Shabbi” in Essays in Arabic Literary Biography, 1850-1950. Ed. Roger Allen (Wiesbaden: Harrassowitz Verlag), 292-303

Tekst i prevod stihova: Svetlana Strugarević